Poverljivost podataka iz poslovanja svake kompanije ključan je segment njenog razvoja i napretka, a samo pojedine kategorije tih informacija mogu imati status poslovne tajne, u smislu zakona, što kompanijama kao držaocima tih informacija pruža niz ovlašćenja u cilju njihove zaštite/kako bi te informacije zaštitili.
U cilju usklađivanja domaćeg zakonodavstva sa propisima Evropske unije, tačnije Direktivama 2016/943 i 2004/48, Republika Srbija je 2021. dobila novi Zakon o zaštiti poslovne tajne (dalje: Zakon), koji preciznije definiše pojam poslovne tajne, uslove pod kojima će se njeno pribavljanje smatrati zakonitim, korišćenje poslovne tajne, kao i ostvarivanje prava na zaštitu poslovne tajne pred nadležnim sudom.
Tripartitni test za utvrđivanje statusa poslovne tajne
U cilju razumevanja zaštite poslovne tajne, ključno je razumeti njen pojam i elemente iz kojih se sastoji. S tim u vezi treba napomenuti da postoje tri uslova koje informacija mora da uspuni, da bi njen držalac mogao računati na zaštitu poslovne tajne koju garantuje Zakon:
- Informacija ne sme biti opštepoznata ili lako dostupna licima koja, obavljajući svoje aktivnosti, uobičajeno dolaze u kontakt sa takvim informacijama, u pogledu njihove strukture odnosno skupa svojih sastavnih delova;
- Informacija mora imati određenu komercijalnu vrednost;
- Lice koje, u skladu sa zakonom, kontroliše odnosno drži informaciju preduzelo je razumne mere kako bi sačuvalo njenu tajnost.
Pomenuta tri elementa, kao uslova za dodeljivanje informaciji statusa poslovne tajne, iznedrila je sudska praksa i potreba pravnih subjekata da temeljnije zaštite svoje podatke i pre nego što su zakonski propisi ispratili praktične potrebe tržišta. Pomenuti uslovi su kao adekvatno i prepoznato rešenje kasnije preuzeti u zakonskim regulativama širom sveta.
Naime, sudija Višeg suda Engleske prvi put je 1968. godine, u predmetu Coco v A N Clark (Engineers) Ltd: ChD 1968, u obrazloženju svoje odluke primenio tri uslova kao neku vrstu tripartitnog testa za utvrđivanje statusa poslovne tajne. Ova tri elementa vremenom su doživela preformulacije i preciziranja, ali do danas su zadržana u propisima većine država, pa i u našem zakonu.
Tajnost/Opštepoznatost informacije
Iz prvog elementa možemo zaključiti da zakonodavac ne zahteva tzv. apsolutnu tajnost, već da je sasvim dovoljno da predmetna informacija nije opštepoznata odnosno relativno lako dostupna relevantnom delu javnosti. S tim u vezi možemo zaključiti da otkrivanje informacije drugom licu ne povlači direktno i posledicu gubitka statusa „tajnosti“. Status poslovne tajne, naročito, neće biti ugrožen ukoliko je primalac iste obavezan ugovorom ili nekim drugim aktom na čuvanje njene poverljivosti.
U okviru prvog elementa, u cilju utvrđivanja da li je informacija tajna ili opštepoznata, bitno je utvrditi i da li je do obelodanjivanja došlo na zakonit ili nezakonit način.
S tim u vezi, pribavljanje poslovne tajne smatraće se zakonitim ako je poslovna tajna pribavljena na jedan od sledećih načina:
- nezavisnim otkrivanjem ili paralelnim stvaranjem koje nije povezano sa primarnim držaocem;
- posmatranjem, proučavanjem, rastavljanjem ili testiranjem proizvoda ili predmeta koji je učinjen dostupnim javnosti ili koji je zakonito u državini pribavioca informacije - obrnuti inženjering (Ovaj izuzetak može biti primenljiv ukoliko predmetni pribavilac proizvoda odnosno predmeta nije vezan ugovorom o poverljivosti odnosno drugom pravno važećom obavezom da ograniči pribavljanje poslovne tajne, odnosno nije vezan ni pravno važećom obavezom zabrane vršenja obrnutog inženjeringa.);
- ostvarivanjem prava zaposlenih ili predstavnika zaposlenih na informisanje i konsultovanje u skladu sa posebnim propisima;
- ili drugom radnjom za koju se, prema okolnostima konkretnog slučaja, može smatrati da je učinjena u skladu sa dobrim poslovnim običajima.
Nezakonitim će se smatrati pribavljanje, korišćenje ili otkrivanje poslovne tajne ako je lice - pribavilac u trenutku pribavljanja, korišćenja ili otkrivanja znalo ili je u datim okolnostima moralo da zna da je poslovna tajna pribavljena direktno ili indirektno od drugog lica koje je nezakonito koristilo ili otkrilo poslovnu tajnu.
Dalje, pribavljanje će naročito biti smatrano nezakonitim ako je učinjeno na jedan od sledećih načina:
- neovlašćenim pristupom, prisvajanjem ili umnožavanjem dokumenata, predmeta, materijala, supstanci ili elektronskih datoteka koji su pod zakonitom kontrolom držaoca poslovne tajne, a sadrže poslovnu tajnu, ili se poslovna tajna iz njih može izvesti;
- drugim postupanjem za koje se, u datim okolnostima, smatra da je u suprotnosti sa dobrim poslovnim običajima.
Takođe, korišćenje ili otkrivanje poslovne tajne smatra se nezakonitim i ako ga bez saglasnosti držaoca poslovne tajne vrši lice za koje se ustanovi da je:
- poslovnu tajnu pribavilo nezakonito;
- prekršilo odredbe ugovora o poverljivosti ili drugu obavezu koja se odnosi na zabranu otkrivanja poslovne tajne;
- prekršilo ugovornu ili drugu obavezu kojom se ograničava korišćenje poslovne tajne.
Komercijalna vrednost poslovne tajne
Komercijalna vrednost informacije je drugi zakonski element poslovne tajne. Predmetna vrednost se ne mora ogledati u mogućnosti direktnog izražavanja vrednosti, u tržišnom smislu. Komercijalna vrednost mnogo češće podrazumeva kapacitet neke informacije da se njenim posedovanjem ostvari neka ekonomska dobit/neki ekonomski benefit.
Takođe, vrednost se ne mora nužno ogledati ni u uvećanju imovine primaoca ili trećeg lica koji su je nezakonito stekli, iz kog uvećanja se može iskazati i njena novčana vrednost. Komercijalna vrednost informacije može se iskazati i kroz mogućnost nastanka štete njenom zakonitom držaocu, ukoliko bi ista/ona došla u posed trećeg lica na nezakonit način. Dakle, ne mora imovina primaoca ili trećeg lica biti uvećana korišćenjem poslovne tajne, dovoljno je da njen zakoniti držalac može pretrpeti štetu, kroz gubitak kontrole nad informacijom.
Mere preduzete u cilju zaštite tajnosti
Poverljivost odnosno tajnost neke informacije ne može se sama po sebi podrazumevati, već njen zakoniti držalac mora preduzeti određene mere, najpre u cilju proglašenja određenih podataka tajnim, a zatim i njihove zaštite nekim pravnim poslom ili odlukom.
Pod razumnim merama za očuvanje tajnosti informacija, kao trećim uslovom, između ostalog, smatraju se:
- izrada internog akta o rukovanju poslovnom tajnom sa opredeljivanjem kruga lica i njihovim pravima i obavezama prilikom rukovanja poslovnom tajnom;
- mere fizičke ili elektronske zaštite pristupa i rukovanja poslovnom tajnom;
- označavanje dokumenata oznakom "poslovna tajna" ili sličnom oznakom;
- ograničavanje pristupa prostorijama i datotekama u kojima se nalaze informacije koje se smatraju poslovnom tajnom;
- zaključivanje ugovora o poverljivosti sa licima koja potencijalno mogu da dođu u posed poslovne tajne, uključujući zaposlene, poslovne partnere, spoljne saradnike i konsultante;
- neotkrivanje poverljivih informacija licima koja potencijalno mogu da dođu u posed poslovne tajne, uključujući zaposlene, poslovne partnere, spoljne saradnike i konsultante;
- potpisivanje izjava o poverljivosti ili neotkrivanju poverljivih informacija od strane zaposlenih, poslovnih partnera, spoljnih saradnika i konsultanata.
Dakle, zakonodavac je propisao niz obaveza držaocu poslovne tajne koje mora da preduzme ukoliko želi da njegove poverljive informacije imaju status poslovne tajne, odnosno da ima mogućnost sudske zaštite prema licima koja su poslovnu tajnu nezakonito pribavila ili otkrila.
Među propisanim merama ključno je zaključenje ugovora o poverljivosti koji predstavlja pravni osnov za zaštitu, uz primenjene bezbednosne mere koje podrazumevaju kako mere koje se tiču informacionih tehnologija, tako i mere organizacije poslovanja i čuvanja dokumentacije, kadrovske mere i mere fizičke i tehničke zaštite servera, računara ili prostorija.
Ukoliko su svi elementi ispunjeni, poverljive informacije će imati status poslovne tajne u smislu zakona, i njihov zakoniti držalac može preduzimati sve Zakonom zagarantovane mere i ovlašćenja u cilju njihove zaštite.
