Iako zakonske norme imaju jednako dejstvo prema svakom obliku poslovanja ili ponašanja na internetu kao i u tradicionalnim sferama društvenih odnosa, svest o toj činjenici još uvek nije dovoljno razvijena, čak ni kod svakodnevnih korisnika usluga koje se nude preko interneta. Tako na primer, pre potpisivanja nekog ugovora u tzv. materijalnoj (papirnoj) formi, svako će najpre takav ugovor pročitati, zapitati se o posledicama njegovog zaključenja ili konsultovati stručnjaka za pomoć. Međutim, kada je reč o zaključivanju ugovora na internetu, većina korisnika olako pristaje na njihovu sadržinu, često ni ne čitajući je i ne znajući da zapravo sklapaju dogovor koji izražava saglanost volja ugovornih strana.
Koji se to ugovori zaključuju na internetu?
Kako ih nismo do sada opazili u toj meri da bi im se pridavala važnost?
Kako su korisnici današnjeg interneta njegovi aktivni činioci, i svakom njihovom radnjom na mreži dolazi do deljenja određenih informacija, umnožavanja sadržaja ili aktiviranja drugih prava i obaveza, oni se u mnogim situacijama javljaju kao ugovorna strana u tim odnosima, bez obzira na to u kojoj formi je ta saglasnost volja izražena. Naime, najčešći način zaključivanja ugovora na internetu nije potpis (čak ni elektronski), često nije ni izričit pristanak kao takav sastavljen u verbalnom smislu, već konkludentna radnja, koja predstavlja čin kojim jedna ugovorna strana (korisnik) stupa u određeni ugovorni odnos pod često unapred ponuđenim uslovima pružaoca usluge informacionog društva. Dakle, svaka radnja na internetu kojom se vrši odabir neke usluge, poručuje roba ili usluga korisnika stavlja u poziciju ugovorne strane, sa svim pravima i obavezama koji taj status nosi u zakonskom smislu. Korak dalje u uređivanju ugovornih odnosa na internetu predstavljaju ugovori u elektronskom obliku, koji su najčešće prethodno sastavljeni i predočeni korisniku koji klikom na određeni link ili checkbox/dugme za obeležavanje potvrđuje saglasnost sa njihovom sadržinom i na taj način ga „potpisuje“.
Dugo čekane izmene i dopune Zakona o elektronskoj trgovini iz 2019. godine konačno su regulisale ovu formu ugovora i potvrdile njegovu validnost, čime je ugovor u elektronskoj formi izašao iz sive zone i u punoj meri postao primenljiv na svakodnevni promet robe i usluga preko interneta. Dakle, Zakon propisuje da ugovor može biti zaključen i elektronskim putem, odnosno da se ponuda i prihvat iste mogu dati u elektronskom obliku, kao i da se tako zaključenom ugovoru ne može osporiti punovažnost iz formalnih razloga. Isti propis ugovor u elektronskoj formi dalje definiše kao ugovor zaključen između pružaoca usluge informacionog društva i korisnika usluge elektronskim putem upotrebom elektronskih sredstava, na primer računara povezanog na mrežu. Međutim, dejstvo ovog pravila ima i određena ograničenja, pa je važno napomenuti da se predmetne pravne norme ne primenjuju na ugovore za koje je drugim zakonom propisano da se ne mogu zaključiti u elektronskoj formi, poput solemnizovanih isprava u slučaju prometa nepokretnosti ili, na primer, overe potpisa.
Pomenuti ugovori su izuzetno važan element svakog internet poslovanja, jer se na taj način postavljaju pravila od strane prodavca ili pružaoca usluga koja njihovi kupci odnosno korisnici moraju da poštuju. Zbog toga je važno, pre otpočinjanja e-trgovine, uspostaviti kvalitetan i detaljan pravni okvir u kom će biti regulisana prava i obaveze učesnika elektronske trgovine.
Čak i van domena poslovanja na internetu, odnosno u slučaju nekomercijalnih istupanja na mreži, strana koja čini dostupnim određeni sadržaj, postavljanjem ovih pravila u vidu uslova korišćenja, štiti sebe od upotrebe tog sadržaja protiv zakona i volje nosioca prava.
Dakle, jedan od pravnih aspekata e-trgovine jeste, svakako, sastavljanje ugovora u elektronskom obliku, čiji prihvat od strane kupca mora prethoditi odnosno biti uslov uspostavljanja obligacionog odnosa između dve strane, internet prodavca i kupca.
Ovaj ugovor trebalo bi da bude pozicioniran na veb-sajtu tako da bude vidljiv korisniku, a e-trgovac mora uspostaviti postupak prihvatanja ovog ugovora od strane korisnika na takav način da isti bude izričit i jasan.
Kao što ugovori izrađeni u tradicionalnom obliku moraju da budu sačuvani za potrebe dokazivanja postojanja i sadržine ugovornog odnosa, isti je slučaj i sa ugovorima iskazanim u elektronskoj formi. Veb-platforma na kojoj se obavlja e-trgovina mora podrazumevati i programersko rešenje koje omogućava čuvanje dokaza o prihvatu ugovora, u vidu zapisanog consent code-a ili na drugi adekvatan način. Tom prilikom se obično registruje i koje stranice je korisnik posetio pre nego što je obavio kupovinu, koliko je vremena proveo čitajući ugovor itd.
Sastavljanjem ugovora o prodaji robe ili pružanju usluge u elektronskom obliku sa svim svojim obaveznim elementima, pravni aspekti e-trgovine koje treba uzeti u obzir nisu iscrpljeni. Propisi koji regulišu zaštitu podataka o ličnosti takođe u velikoj meri obavezuju e-trgovce da obradu podataka o ličnosti kupaca prilagode načelima tog zakona, kao i da, između ostalog, detaljno i blagovremeno informišu kupce o svim činjenicama bitnim za obradu, što se u praksi čini usvajanjem posebnog opšteg akta – Politike privatnosti, koja je, uz Ugovor u elektronskoj formi, drugi važan dokument čiju sadržinu kupci moraju da prihvate.
