Иако законске норме имају једнако дејство према сваком облику пословања или понашања на интернету као и у традиционалним сферама друштвених односа, свест о тој чињеници још увек није довољно развијена, чак ни код свакодневних корисника услуга које се нуде преко интернета. Тако на пример, пре потписивања неког уговора у тзв. материјалној (папирној) форми, свако ће најпре такав уговор прочитати, запитати се о последицама његовог закључења или консултовати стручњака за помоћ. Међутим, када је реч о закључивању уговора на интернету, већина корисника олако пристаје на њихову садржину, често ни не читајући је и не знајући да заправо склапају договор који изражава сагланост воља уговорних страна.
Који се то уговори закључују на интернету?
Како их нисмо до сада опазили у тој мери да би им се придавала важност?
Како су корисници данашњег интернета његови активни чиниоци, и сваком њиховом радњом на мрежи долази до дељења одређених информација, умножавања садржаја или активирања других права и обавеза, они се у многим ситуацијама јављају као уговорна страна у тим односима, без обзира на то у којој форми је та сагласност воља изражена. Наиме, најчешћи начин закључивања уговора на интернету није потпис (чак ни електронски), често није ни изричит пристанак као такав састављен у вербалном смислу, већ конклудентна радња, која представља чин којим једна уговорна страна (корисник) ступа у одређени уговорни однос под често унапред понуђеним условима пружаоца услуге информационог друштва. Дакле, свака радња на интернету којом се врши одабир неке услуге, поручује роба или услуга корисника ставља у позицију уговорне стране, са свим правима и обавезама који тај статус носи у законском смислу. Корак даље у уређивању уговорних односа на интернету представљају уговори у електронском облику, који су најчешће претходно састављени и предочени кориснику који кликом на одређени линк или checkbox/дугме за обележавање потврђује сагласност са њиховом садржином и на тај начин га „потписује“.
Дуго чекане измене и допуне Закона о електронској трговини из 2019. године коначно су регулисале ову форму уговора и потврдиле његову валидност, чиме је уговор у електронској форми изашао из сиве зоне и у пуној мери постао применљив на свакодневни промет робе и услуга преко интернета. Дакле, Закон прописује да уговор може бити закључен и електронским путем, односно да се понуда и прихват исте могу дати у електронском облику, као и да се тако закљученом уговору не може оспорити пуноважност из формалних разлога. Исти пропис уговор у електронској форми даље дефинише као уговор закључен између пружаоца услуге информационог друштва и корисника услуге електронским путем употребом електронских средстава, на пример рачунара повезаног на мрежу. Међутим, дејство овог правила има и одређена ограничења, па је важно напоменути да се предметне правне норме не примењују на уговоре за које је другим законом прописано да се не могу закључити у електронској форми, попут солемнизованих исправа у случају промета непокретности или, на пример, овере потписа.
Поменути уговори су изузетно важан елемент сваког интернет пословања, јер се на тај начин постављају правила од стране продавца или пружаоца услуга која њихови купци односно корисници морају да поштују. Због тога је важно, пре отпочињања е-трговине, успоставити квалитетан и детаљан правни оквир у ком ће бити регулисана права и обавезе учесника електронске трговине.
Чак и ван домена пословања на интернету, односно у случају некомерцијалних иступања на мрежи, страна која чини доступним одређени садржај, постављањем ових правила у виду услова коришћења, штити себе од употребе тог садржаја против закона и воље носиоца права.
Дакле, један од правних аспеката е-трговине јесте, свакако, састављање уговора у електронском облику, чији прихват од стране купца мора претходити односно бити услов успостављања облигационог односа између две стране, интернет продавца и купца.
Овај уговор требало би да буде позициониран на веб-сајту тако да буде видљив кориснику, а е-трговац мора успоставити поступак прихватања овог уговора од стране корисника на такав начин да исти буде изричит и јасан.
Као што уговори израђени у традиционалном облику морају да буду сачувани за потребе доказивања постојања и садржине уговорног односа, исти је случај и са уговорима исказаним у електронској форми. Веб-платформа на којој се обавља е-трговина мора подразумевати и програмерско решење које омогућава чување доказа о прихвату уговора, у виду записаног consent code-а или на други адекватан начин. Том приликом се обично региструје и које странице је корисник посетио пре него што је обавио куповину, колико је времена провео читајући уговор итд.
Састављањем уговора о продаји робе или пружању услуге у електронском облику са свим својим обавезним елементима, правни аспекти е-трговине које треба узети у обзир нису исцрпљени. Прописи који регулишу заштиту података о личности такође у великој мери обавезују е-трговце да обраду података о личности купаца прилагоде начелима тог закона, као и да, између осталог, детаљно и благовремено информишу купце о свим чињеницама битним за обраду, што се у пракси чини усвајањем посебног општег акта – Политике приватности, која је, уз Уговор у електронској форми, други важан документ чију садржину купци морају да прихвате.
