Поверљивост података из пословања сваке компаније кључaн је сегмент њеног развоја и напретка, а само поједине категорије тих информација могу имати статус пословне тајне, у смислу закона, што компанијама као држаоцима тих информација пружа низ овлашћења у циљу њихове заштите/како би те информације заштитили.
У циљу усклађивања домаћег законодавства са прописима Европске уније, тачније Директивама 2016/943 и 2004/48, Република Србија је 2021. добила нови Закон о заштити пословне тајне (даље: Закон), који прецизније дефинише појам пословне тајне, услове под којима ће се њено прибављање сматрати законитим, коришћење пословне тајне, као и остваривање права на заштиту пословне тајне пред надлежним судом.
Трипартитни тест за утврђивање статуса пословне тајне
У циљу разумевања заштите пословне тајне, кључно је разумети њен појам и елементе из којих се састоји. С тим у вези треба напоменути да постоје три услова које информација мора да успуни, да би њен држалац могао рачунати на заштиту пословне тајне коју гарантује Закон:
- Информација не сме бити општепозната или лако доступна лицима која, обављајући своје активности, уобичајено долазе у контакт са таквим информацијама, у погледу њихове структуре односно скупа својих саставних делова;
- Информација мора имати одређену комерцијалну вредност;
- Лице које, у складу са законом, контролише односно држи информацију предузело је разумне мере како би сачувало њену тајност.
Поменута три елемента, као услова за додељивање информацији статуса пословне тајне, изнедрила је судска пракса и потреба правних субјеката да темељније заштите своје податке и пре него што су законски прописи испратили практичне потребе тржишта. Поменути услови су као адекватно и препознато решење касније преузети у законским регулативама широм света.
Наиме, судија Вишег суда Енглеске први пут је 1968. године, у предмету Coco v A N Clark (Engineers) Ltd: ChD 1968, у образложењу своје одлуке применио три услова као неку врсту трипартитног теста за утврђивање статуса пословне тајне. Ова три елемента временом су доживела преформулације и прецизирања, али до данас су задржана у прописима већине држава, па и у нашем закону.
Тајност/Општепознатост информације
Из првог елемента можемо закључити да законодавац не захтева тзв. апсолутну тајност, већ да је сасвим довољно да предметна информација није општепозната односно релативно лако доступна релевантном делу јавности. С тим у вези можемо закључити да откривање информације другом лицу не повлачи директно и последицу губитка статуса „тајности“. Статус пословне тајне, нарочито, неће бити угрожен уколико је прималац исте обавезан уговором или неким другим актом на чување њене поверљивости.
У оквиру првог елемента, у циљу утврђивања да ли је информација тајна или општепозната, битно је утврдити и да ли је до обелодањивања дошло на законит или незаконит начин.
С тим у вези, прибављање пословне тајне сматраће се законитим ако је пословна тајна прибављена на један од следећих начина:
- независним откривањем или паралелним стварањем које није повезано са примарним држаоцем;
- посматрањем, проучавањем, растављањем или тестирањем производа или предмета који је учињен доступним јавности или који је законито у државини прибавиоца информације - обрнути инжењеринг (Овај изузетак може бити применљив уколико предметни прибавилац производа односно предмета није везан уговором о поверљивости односно другом правно важећом обавезом да ограничи прибављање пословне тајне, односно није везан ни правно важећом обавезом забране вршења обрнутог инжењеринга.);
- остваривањем права запослених или представника запослених на информисање и консултовање у складу са посебним прописима;
- или другом радњом за коју се, према околностима конкретног случаја, може сматрати да је учињена у складу са добрим пословним обичајима.
Незаконитим ће се сматрати прибављање, коришћење или откривање пословне тајне ако је лице - прибавилац у тренутку прибављања, коришћења или откривања знало или је у датим околностима морало да зна да је пословна тајна прибављена директно или индиректно од другог лица које је незаконито користило или открило пословну тајну.
Даље, прибављање ће нарочито бити сматрано незаконитим ако је учињено на један од следећих начина:
- неовлашћеним приступом, присвајањем или умножавањем докумената, предмета, материјала, супстанци или електронских датотека који су под законитом контролом држаоца пословне тајне, а садрже пословну тајну, или се пословна тајна из њих може извести;
- другим поступањем за које се, у датим околностима, сматра да је у супротности са добрим пословним обичајима.
Такође, коришћење или откривање пословне тајне сматра се незаконитим и ако га без сагласности држаоца пословне тајне врши лице за које се установи да је:
- пословну тајну прибавило незаконито;
- прекршило одредбе уговора о поверљивости или другу обавезу која се односи на забрану откривања пословне тајне;
- прекршило уговорну или другу обавезу којом се ограничава коришћење пословне тајне.
Комерцијална вредност пословне тајне
Комерцијална вредност информације је други законски елемент пословне тајне. Предметна вредност се не мора огледати у могућности директног изражавања вредности, у тржишном смислу. Комерцијална вредност много чешће подразумева капацитет неке информације да се њеним поседовањем оствари нека економска добит/неки економски бенефит.
Такође, вредност се не мора нужно огледати ни у увећању имовине примаоца или трећег лица који су је незаконито стекли, из ког увећања се може исказати и њена новчана вредност. Комерцијална вредност информације може се исказати и кроз могућност настанка штете њеном законитом држаоцу, уколико би иста/она дошла у посед трећег лица на незаконит начин. Дакле, не мора имовина примаоца или трећег лица бити увећана коришћењем пословне тајне, довољно је да њен законити држалац може претрпети штету, кроз губитак контроле над информацијом.
Мере предузете у циљу заштите тајности
Поверљивост односно тајност неке информације не може се сама по себи подразумевати, већ њен законити држалац мора предузети одређене мере, најпре у циљу проглашења одређених података тајним, а затим и њихове заштите неким правним послом или одлуком.
Под разумним мерама за очување тајности информација, као трећим условом, између осталог, сматрају се:
- израда интерног акта о руковању пословном тајном са опредељивањем круга лица и њиховим правима и обавезама приликом руковања пословном тајном;
- мере физичке или електронске заштите приступа и руковања пословном тајном;
- означавање докумената ознаком "пословна тајна" или сличном ознаком;
- ограничавање приступа просторијама и датотекама у којима се налазе информације које се сматрају пословном тајном;
- закључивање уговора о поверљивости са лицима која потенцијално могу да дођу у посед пословне тајне, укључујући запослене, пословне партнере, спољне сараднике и консултанте;
- неоткривање поверљивих информација лицима која потенцијално могу да дођу у посед пословне тајне, укључујући запослене, пословне партнере, спољне сараднике и консултанте;
- потписивање изјава о поверљивости или неоткривању поверљивих информација од стране запослених, пословних партнера, спољних сарадника и консултаната.
Дакле, законодавац је прописао низ обавеза држаоцу пословне тајне које мора да предузме уколико жели да његове поверљиве информације имају статус пословне тајне, односно да има могућност судске заштите према лицима која су пословну тајну незаконито прибавила или открила.
Међу прописаним мерама кључно је закључење уговора о поверљивости који представља правни основ за заштиту, уз примењене безбедносне мере које подразумевају како мере које се тичу информационих технологија, тако и мере организације пословања и чувања документације, кадровске мере и мере физичке и техничке заштите сервера, рачунара или просторија.
Уколико су сви елементи испуњени, поверљиве информације ће имати статус пословне тајне у смислу закона, и њихов законити држалац може предузимати све Законом загарантоване мере и овлашћења у циљу њихове заштите.
