Kada i kako se rodila ideja za Ispeci pa reci?
Ispeci pa reci je počeo da radi 2016. godine. Pre toga sam 10 godina radila u advertajzingu i počela da, nakon napornog dana na poslu, pečenje kolača kod kuće primenjujem kao svojevrsnu antistres terapiju. Drugim rečima, sve je to počelo kao neka vrsta hobija.
Tako sam, jednom prilikom, ponela svoje kolače na posao i tada shvatila da mi pravljenje kolača, zapravo, ide od ruke jer su kolege bile oduševljene. Iako sam sa njima podelila recept, ipak niko nije umeo da iskopira moj proizvod. Tada sam počela da razmišljam o tome da li na našem tržištu postoji prostor za autentične američke kolače i keksove, koje obožavam da pravim.
Opet, većina ljudi koji rade u agencijama, zbog velikog stresa kroz koji svakodnevno prolaze, često razmišljaju čime bi drugo mogli da se bave. Meni se pečenje kolača, eto, samo nekako nametnulo i počele su da se sklapaju kockice.
Neko mi je ponudio mali lokal na Dorćolu, potpuno slučajno, ni ne znajući da ja razmišljam o ovome. Obišla sam lokal, svideo mi se i tako sam prelomila i otvorila Ispeci pa reci.
Zašto ste se odlučili baš za američke kolače?
Znala sam da niko kod nas ne pravi takve kolače, a iz prethodnog radnog iskustva bilo mi je jasno koliko je važno imati tačno određenu nišu. Postoje poslastičarnice, odlične poslastičarnice, ali nijedna ne pravi isključivo američke kolače. To mi je pomoglo da prepoznam dobru priliku za razvijanje posla.
Uz to, od starta sam odlučila da će sve biti rađeno ručno, pravljeno od najkvalitetnijih sastojaka i autentično. A da smo postigli ovaj cilj postalo nam je jasno kada su počeli da nam dolaze Amerikanci koji žive u Beogradu. Naime, za njih pravimo pite za Dan zahvalnosti. Oduševljeni su kvalitetom i kažu nam da je sve ne samo verodostojno njihovim proizvodima, već ponekad i kvalitetnije i ukusnije.
Na koji način ste dolazili do recepata?
Proučavanjem i radom. Čitala sam recepte na internetu, pa testirala kod kuće i uvežbavala. I onda shvatim – iako recept kaže, na primer, „pecite 30 minuta”, potrebno je, u stvari, da se pleh izvuče ranije iz rerne i da kolač bude polupečen pre stavljanja čokolade da bi se dobili baš određeni ukus i tekstura.
Sa kakvim izazovima ste se sretali na početku?
Prvi problem bilo je to kako naći radnike. Sada, sa ovim iskustvom, lakše bih se snašla. Ali, u tom trenutku, niti sam imala iskustvo u upravljanju, niti sam znala kako da odaberem ljude. Tih prvih 5-6 meseci je bilo izuzetno turbulentno. Radila sam sama gotovo sve i po čitav dan provodila u lokalu, po 10-11 sati. Dešavalo se da neko usred dana da otkaz, neko se ni ne pojavi na razgovoru… Ali, to su valjda neke početne stvari koje se dešavaju. Pogotovu što ja nisam ništa znala o ovom biznisu.
Taj prvi problem sam rešila vremenom, tako što sam naučila da procenjujem ljude. Pored toga, imala sam sreće da se pojavila jedna sjajna osoba, koja i danas radi sa mnom, a ubrzo i druga. Tako je počela da se stvara prijatna atmosfera i dobar kolektiv. Zahvaljujući tome, sve je krenulo dobrim putem.
Kako ste se organizovali u nabavci sirovina?
Dobavljači su bili drugi veći problem koji smo imali. Kada ste na početku, niko nije baš raspoložen da sarađuje sa vama, ili vam traži da platite unapred, a vi nemate odakle i prinuđeni ste da pravite neke kompromise dok stvari ne krenu.
Tako smo, posle samo tri meseca, promenili čokolade koje koristimo, i tu smo drastično podigli kvalitet proizvoda. Nakon toga smo polako pronalazili prave dobavljače i za sve druge namirnice koje koristimo i postigli kvalitet koji smo želeli.
Naša velika sreća bila je činjenica da smo, od samog početka, imali pune ruke posla.
Lokal je lep, potrudili smo se da bude zanimljivo dizajniran i izgleda dobro, da kutije budu brendirane, što je znatno pomoglo da se čuje za nas.
Koje sve američke kolače imate u ponudi?
Imamo američke pite. Neke pravimo tokom cele godine, neke samo sezonski, recimo one sa bundevom, breskvom i šljivama. Naravno, uvek imamo pite sa limetom i sa malinama, a odnedavno smo uveli pitu sa kokosom i cimetom. Planiramo da ubacimo i pitu sa kupinama.
Inače, niko ne pravi američke pite osim nas. Dosta su kompleksne za pripremu jer se testo pravi dan ranije, pa se hladi preko noći da bi sutradan bilo spremno za pečenje. Ima tu dosta tajni zanata.
Takođe, u ponudi imamo braunije, koji su čokoladna bomba, i kukije, koji su polumekani u sredini i blago hrskavi po ivicama. Pravimo i mafine, ali od nule. Često se kod nas koriste one spremne mešavine i samo se doda ulje u to… Mi ih pravimo od nule jer želimo da budu baš kakvi treba.
Imamo banana hleb i kolač od šargarepe, na koji sam veoma ponosna, i mislim da kod nas niko nije napravio nešto slično. Oni koji ga do sada nisu probali često su malo sumnjičavi, ali već posle prvog zalogaja postaju mu verni.
Pravimo i skonse povremeno, slatke i slane. To je pecivo koje sjajno ide uz kafu, kao i sendvič-kolač sa kikiriki puterom i belgijskom čokoladom. Jedino gde smo malo izašli iz okvira menija su karmelitas, južnoamerički slatkiš koji je, kako se ispostavilo, postao jedan od najprodavanijih.
Da li ste od početka imali isti asortiman ili ste širili meni?
Ponuda je na početku bila manja i eksperimentisali smo sa različitim stvarima. Neke kolače smo dodavali, druge izbacivali i onda smo utvrdili šta je ono što mušterije najviše vole. Tako, svakog dana moramo imati nekoliko vrsta pita, brauni, kolač od šargarepe i nekoliko vrsta kukija. Uz to, banana hleb prodamo čim ga napravimo, kao i čizkejk.
Ono što je karakteristično jeste da nas stalni kupci gotovo svakodnevno kontaktiraju i kažu šta žele da im napravimo za sledeći dan. Mislim da je to nešto što ih dodatno uverava da je sve što prodajemo apsolutno sveže.
Koliko je bilo naporno reklamirati neuobičajne proizvode za naše tržište, kao što je kolač od šargarepe?
Na taj kolač sam posebno ponosna. Neki ljudi su znali šta je, ali većina njih nije. Danas nam je to drugi najprodavaniji proizvod, a sve je rezultat toga što smo ga uporno pravili, slikali za društvene mreže, promovisali, davali ga klijentima da probaju… Kvalitet uvek brzo ispliva i nakon što jedna mušterija proba kolač od šargarepe, redovno nam sama dovede svoje prijatelje.
Na koje načine ste još dolazili do klijenata?
Oglašavali smo se na društvenim mrežama. To su bili mikro oglasi. Znala sam koliko je to važno, zbog prethodnog posla kojim sam se bavila. Bilo mi je poznato i koliko je važno imati kvalitetnu fotografiju proizvoda, tako da smo odmah angažovali profesionalnog fotografa. Vremenom smo okupili pratioce pa je postalo dovoljno samo da objavimo sliku onoga što imamo u prodaji tog dana i kupci dolaze.
Bilo je i različitih medija kojima je naša priča bila zanimljiva tako da su nam brojni novinski članci takođe mnogo pomogli da ljudi čuju za nas.
Treći način na koji smo dolazili do klijenata bila je direktna komunikacija sa kafićima. Napravili smo lepe promo materijale koje smo im nudili i veoma brzo smo ostvarivali saradnju sa njima, tako da su i oni počeli da prodaju naše kolače. Sada to više ne radimo jer zaista nema potrebe za time.
Za koje prilike kupci uzimaju vaše kolače?
Ideja nam je bila da ih ljudi kupuju za svaki dan, što najčešće i jeste slučaj. Posle radnog vremena, u pauzi za ručak, ljudi iz okolnih firmi takođe redovno svraćaju, kao i srednjoškolci tokom odmora ili posle škole. Nekada naši redovni kupci poručuju kolače za različite proslave i dečje rođendane, a bilo je, za nas malo neočekivano, i nekoliko venčanja gde mladenci nisu želeli klasičnu tortu već naše kolače.
Da li među redovnim kupcima imate i neke poznate ličnosti?
Kako da ne. Na primer, strani košarkaši u Beogradu su nam najredovnije mušterije i kada odu iz Beograda preporučuju nas svojim novim saigračima. To je neverovatno.
Opet, mi smo na Dorćolu gde živi veliki broj poznatih ličnosti. To su naše komšinice i komšije koji nam često svraćaju. Ima čak i nekoliko njih koji su se odselili iz ovog kraja, ali nam ipak redovno dolaze.
Da li planirate da proširujete poslovanje?
To je bio plan, ali nas je omela cela situacija sa koronom. Sada su cene lokala problem. Ja sam i malo zahtevna, pa mi je još teže da pronađem odgovarajući lokal. Ali, mislim da bi bilo dobro da imamo još jednu lokaciju u Beogradu.
Što se tiče mogućnosti da se proširimo i na neke druge gradove u Srbiji, i o tome razmišljamo. Ipak, za takvo nešto bi nam bio potreban partner ili više njih, jer zaista mislim da je nemoguće da samostalno to izvedemo.
Da li ste sajt pokrenuli od samog početka i koliko vam utiče na posao?
Sajt smo pokrenuli pre otvaranja samog lokala, što je bio pravi izazov jer nije bilo fotografija kolača. Sajt mi je veoma bitan da bi se ljudi informisali na pravi način i zato smo ga kreirali tako da bude jednostavan za navigaciju.
Uglavnom ga ljudi posećuju da vide šta ima u ponudi i koje su cene. Postoji i opcija dostave, ali to radimo putem poruka ili poziva. LJudi nam pišu, mi se dogovorimo i tako napravimo porudžbinu.
Da li planirate da uvedete kupovinu preko veb-sajta?
Možda. Trenutno mislim da logistički ne možemo to da ispratimo. To nam je ograničenje.
Zašto ste odabrali baš .rs domen?
Logično je. Poslujemo u Srbiji i smatram da je .rs domen pravi izbor.
