Када и како се родила идеја за Испеци па реци?
Испеци па реци је почео да ради 2016. године. Пре тога сам 10 година радила у адвертајзингу и почела да, након напорног дана на послу, печење колача код куће примењујем као својеврсну антистрес терапију. Другим речима, све је то почело као нека врста хобија.
Тако сам, једном приликом, понела своје колаче на посао и тада схватила да ми прављење колача, заправо, иде од руке јер су колеге биле одушевљене. Иако сам са њима поделила рецепт, ипак нико није умео да ископира мој производ. Тада сам почела да размишљам о томе да ли на нашем тржишту постоји простор за аутентичне америчке колаче и кексове, које обожавам да правим.
Опет, већина људи који раде у агенцијама, због великог стреса кроз који свакодневно пролазе, често размишљају чиме би друго могли да се баве. Мени се печење колача, ето, само некако наметнуло и почеле су да се склапају коцкице.
Неко ми је понудио мали локал на Дорћолу, потпуно случајно, ни не знајући да ја размишљам о овоме. Обишла сам локал, свидео ми се и тако сам преломила и отворила Испеци па реци.
Зашто сте се одлучили баш за америчке колаче?
Знала сам да нико код нас не прави такве колаче, а из претходног радног искуства било ми је јасно колико је важно имати тачно одређену нишу. Постоје посластичарнице, одличне посластичарнице, али ниједна не прави искључиво америчке колаче. То ми је помогло да препознам добру прилику за развијање посла.
Уз то, од старта сам одлучила да ће све бити рађено ручно, прављено од најквалитетнијих састојака и аутентично. А да смо постигли овај циљ постало нам је јасно када су почели да нам долазе Американци који живе у Београду. Наиме, за њих правимо пите за Дан захвалности. Одушевљени су квалитетом и кажу нам да је све не само веродостојно њиховим производима, већ понекад и квалитетније и укусније.
На који начин сте долазили до рецепата?
Проучавањем и радом. Читала сам рецепте на интернету, па тестирала код куће и увежбавала. И онда схватим – иако рецепт каже, на пример, „пеците 30 минута”, потребно је, у ствари, да се плех извуче раније из рерне и да колач буде полупечен пре стављања чоколаде да би се добили баш одређени укус и текстура.
Са каквим изазовима сте се сретали на почетку?
Први проблем било је то како наћи раднике. Сада, са овим искуством, лакше бих се снашла. Али, у том тренутку, нити сам имала искуство у управљању, нити сам знала како да одаберем људе. Тих првих 5-6 месеци је било изузетно турбулентно. Радила сам сама готово све и по читав дан проводила у локалу, по 10-11 сати. Дешавало се да неко усред дана да отказ, неко се ни не појави на разговору… Али, то су ваљда неке почетне ствари које се дешавају. Поготову што ја нисам ништа знала о овом бизнису.
Тај први проблем сам решила временом, тако што сам научила да процењујем људе. Поред тога, имала сам среће да се појавила једна сјајна особа, која и данас ради са мном, а убрзо и друга. Тако је почела да се ствара пријатна атмосфера и добар колектив. Захваљујући томе, све је кренуло добрим путем.
Како сте се организовали у набавци сировина?
Добављачи су били други већи проблем који смо имали. Када сте на почетку, нико није баш расположен да сарађује са вама, или вам тражи да платите унапред, а ви немате одакле и принуђени сте да правите неке компромисе док ствари не крену.
Тако смо, после само три месеца, променили чоколаде које користимо, и ту смо драстично подигли квалитет производа. Након тога смо полако проналазили праве добављаче и за све друге намирнице које користимо и постигли квалитет који смо желели.
Наша велика срећа била је чињеница да смо, од самог почетка, имали пуне руке посла.
Локал је леп, потрудили смо се да буде занимљиво дизајниран и изгледа добро, да кутије буду брендиране, што је знатно помогло да се чује за нас.
Које све америчке колаче имате у понуди?
Имамо америчке пите. Неке правимо током целе године, неке само сезонски, рецимо оне са бундевом, бресквом и шљивама. Наравно, увек имамо пите са лиметом и са малинама, а однедавно смо увели питу са кокосом и циметом. Планирамо да убацимо и питу са купинама.
Иначе, нико не прави америчке пите осим нас. Доста су комплексне за припрему јер се тесто прави дан раније, па се хлади преко ноћи да би сутрадан било спремно за печење. Има ту доста тајни заната.
Такође, у понуди имамо брауније, који су чоколадна бомба, и кукије, који су полумекани у средини и благо хрскави по ивицама. Правимо и мафине, али од нуле. Често се код нас користе оне спремне мешавине и само се дода уље у то… Ми их правимо од нуле јер желимо да буду баш какви треба.
Имамо банана хлеб и колач од шаргарепе, на који сам веома поносна, и мислим да код нас нико није направио нешто слично. Они који га до сада нису пробали често су мало сумњичави, али већ после првог залогаја постају му верни.
Правимо и сконсе повремено, слатке и слане. То је пециво које сјајно иде уз кафу, као и сендвич-колач са кикирики путером и белгијском чоколадом. Једино где смо мало изашли из оквира менија су кармелитас, јужноамерички слаткиш који је, како се испоставило, постао један од најпродаванијих.
Да ли сте од почетка имали исти асортиман или сте ширили мени?
Понуда је на почетку била мања и експериментисали смо са различитим стварима. Неке колаче смо додавали, друге избацивали и онда смо утврдили шта је оно што муштерије највише воле. Тако, сваког дана морамо имати неколико врста пита, брауни, колач од шаргарепе и неколико врста кукија. Уз то, банана хлеб продамо чим га направимо, као и чизкејк.
Оно што је карактеристично јесте да нас стални купци готово свакодневно контактирају и кажу шта желе да им направимо за следећи дан. Мислим да је то нешто што их додатно уверава да је све што продајемо апсолутно свеже.
Колико је било напорно рекламирати неуобичајне производе за наше тржиште, као што је колач од шаргарепе?
На тај колач сам посебно поносна. Неки људи су знали шта је, али већина њих није. Данас нам је то други најпродаванији производ, а све је резултат тога што смо га упорно правили, сликали за друштвене мреже, промовисали, давали га клијентима да пробају… Квалитет увек брзо исплива и након што једна муштерија проба колач од шаргарепе, редовно нам сама доведе своје пријатеље.
На које начине сте још долазили до клијената?
Оглашавали смо се на друштвеним мрежама. То су били микро огласи. Знала сам колико је то важно, због претходног посла којим сам се бавила. Било ми је познато и колико је важно имати квалитетну фотографију производа, тако да смо одмах ангажовали професионалног фотографа. Временом смо окупили пратиоце па је постало довољно само да објавимо слику онога што имамо у продаји тог дана и купци долазе.
Било је и различитих медија којима је наша прича била занимљива тако да су нам бројни новински чланци такође много помогли да људи чују за нас.
Трећи начин на који смо долазили до клијената била је директна комуникација са кафићима. Направили смо лепе промо материјале које смо им нудили и веома брзо смо остваривали сарадњу са њима, тако да су и они почели да продају наше колаче. Сада то више не радимо јер заиста нема потребе за тиме.
За које прилике купци узимају ваше колаче?
Идеја нам је била да их људи купују за сваки дан, што најчешће и јесте случај. После радног времена, у паузи за ручак, људи из околних фирми такође редовно свраћају, као и средњошколци током одмора или после школе. Некада наши редовни купци поручују колаче за различите прославе и дечје рођендане, а било је, за нас мало неочекивано, и неколико венчања где младенци нису желели класичну торту већ наше колаче.
Да ли међу редовним купцима имате и неке познате личности?
Како да не. На пример, страни кошаркаши у Београду су нам најредовније муштерије и када оду из Београда препоручују нас својим новим саиграчима. То је невероватно.
Опет, ми смо на Дорћолу где живи велики број познатих личности. То су наше комшинице и комшије који нам често свраћају. Има чак и неколико њих који су се одселили из овог краја, али нам ипак редовно долазе.
Да ли планирате да проширујете пословање?
То је био план, али нас је омела цела ситуација са короном. Сада су цене локала проблем. Ја сам и мало захтевна, па ми је још теже да пронађем одговарајући локал. Али, мислим да би било добро да имамо још једну локацију у Београду.
Што се тиче могућности да се проширимо и на неке друге градове у Србији, и о томе размишљамо. Ипак, за такво нешто би нам био потребан партнер или више њих, јер заиста мислим да је немогуће да самостално то изведемо.
Да ли сте сајт покренули од самог почетка и колико вам утиче на посао?
Сајт смо покренули пре отварања самог локала, што је био прави изазов јер није било фотографија колача. Сајт ми је веома битан да би се људи информисали на прави начин и зато смо га креирали тако да буде једноставан за навигацију.
Углавном га људи посећују да виде шта има у понуди и које су цене. Постоји и опција доставе, али то радимо путем порука или позива. Људи нам пишу, ми се договоримо и тако направимо поруџбину.
Да ли планирате да уведете куповину преко веб-сајта?
Можда. Тренутно мислим да логистички не можемо то да испратимо. То нам је ограничење.
Зашто сте одабрали баш .rs домен?
Логично је. Послујемо у Србији и сматрам да је .rs домен прави избор.
