За почетак анализе и гласног размишљања на ову тему потребно је увести концепт максималне основице доприноса коју, на неки начин, дефинише држава, али да не улазимо претерано у књиговодствену и пореску материју. Дакле, као што знамо, на нето зараду се обрачунава порез на доходак грађана, доприноси на терет запосленог и доприноси на терет послодавца. Све то чини целокупни трошак зарада који пада на терет послодавца. Суштински, основица доприноса јесте основица на коју се плаћа порез на доходак грађана, доприноси на терет запосленог, а оно што преостане јесте нето зарада. Споменута максимална основица доприноса на месечном нивоу јесте петоструки износ просечне зараде у Републици Србији. У тренутку писањa овог текста (2023. година), тај износ је 500.360 динара, а усклађује се на годишњем нивоу.
Потребно је запамтити још једно: колика год да је плата, доприноси се плаћају највише на износ који се добије применом одговарајућих стопа до износа максималне основице доприноса, а порез на доходак грађана се исплаћује на пун износ исплаћене зараде (наравно, узимајући у обзир умањење за месечни неопорезиви износ).
Замислите ситуацију да неко има редовну основну плату од 200.000 динара. Укупни трошкови за његову фирму су, у том случају, око 325.000 динара месечно. Годишњи трошак по овом основу би био око 3,9 милиона динара.
Такође, замислимо да ова особа по основу израчунатих варијабли: додатака, бонуса и сл., заслужује још 100.000 динара месечно на оних 200.000, што значи да месечно треба да прими 300.000 динара. То значи укупан трошак на месечном нивоу од 490.000 динара, а на годишњем нивоу од 5,9 милиона динара.
Претпоставимо да је аранжман следећи: да у 11 месеци тој особи буде исплаћено 200.000 динара месечно, што значи укупног трошка споменутих 325.000, а да бонус од 100.000 динара за свих 12 месеци буде исплаћен уз једну месечну зараду. Дакле:
200.000 + 12 x 100.000 = 1.400.000
У том случају, укупан трошак зараде за тај месец јесте 1,74 милиона динара, што значи да је ефективно оптерећење на зараду око 24-25%, уместо најчешћих око 61%. У овом случају, годишњи трошак зараде би био:
11 x 325.000 + 1.740.000, што даје укупан годишњи трошак од 5,3 милиона динара.
Поредећи са горњих 5,9 милиона, видимо да фирма, у наведеном случају, потпуно легално остварује уштеду око 600 хиљада динара. То отвара могућност да се, у оквиру овог насталог „луфта”, запосленом исплати и неки динар више, као награда за чињеницу да је „чекао” послодавца и слично (под овим претпоставкама могли бисмо се комонтно уклопити у варијабилу од 150.000 динара месечно, али исплаћених у једном месецу).
Потребно је напоменути да ова померања имају смисла за зараде које знатно надмашују највишу месечну основицу доприноса (бруто 1; тој висини бруто 1 зараде тренутно одговара плата око 355.000 динара).
Откуд ова уштеда? Па, из чињенице да је у овом случају, због високе месечне зараде, основица доприноса (нешто што зовемо „бруто 1”, или бруто зарада запосленог), математички виша од највише прописане основице доприноса од прописаног износа, па за обрачун доприноса користимо ту највишу прописану основицу. За обрачун пореза на доходак грађана користимо увек исплаћен износ, умањен за месечно пореско ослобођење које тренутно износи 21.712 динара.
Осим временског одређивања варијабила и оптимизације укупног трошковног оптерећења фирме по основу зарада, ово се може користити и код уговарања већих зарада, бонус шема, динамике исплате са новозапосленим, а са већим зарадама.
На пример: „Уместо да ти понудимо месечну плату од 350.000 динара, што значи да годишње 'излазиш' из фирме са 4,2 милиона динара по систему 'радио − не радио', хајде да овако конципирамо: месечна плата је 200.000 динара, па уместо да додатно зарадиш још 150.000, дајем ти прилику да кроз бонус шему зарадиш 200.000, али те бонусе уколико зараде исплаћујемо једном годишње. Ти имаш годишње 4,8 милиона динара, а компанија има мањи укупни трошак по основу зарада”.
Да резимирамо, потпуно у складу са законским прописима у Републици Србији, усклађивањем износа, динамике исплате, а пре свега договором на релацији послодавац–запослени, можемо једним ударцем убити две муве: оптимизовати трошак оптерећења зарада, а опет и омогућити запосленима да им на текући рачун буде исплаћено више новаца на годишњем нивоу.
