Za početak analize i glasnog razmišljanja na ovu temu potrebno je uvesti koncept maksimalne osnovice doprinosa koju, na neki način, definiše država, ali da ne ulazimo preterano u knjigovodstvenu i poresku materiju. Dakle, kao što znamo, na neto zaradu se obračunava porez na dohodak građana, doprinosi na teret zaposlenog i doprinosi na teret poslodavca. Sve to čini celokupni trošak zarada koji pada na teret poslodavca. Suštinski, osnovica doprinosa jeste osnovica na koju se plaća porez na dohodak građana, doprinosi na teret zaposlenog, a ono što preostane jeste neto zarada. Spomenuta maksimalna osnovica doprinosa na mesečnom nivou jeste petostruki iznos prosečne zarade u Republici Srbiji. U trenutku pisanja ovog teksta (2023. godina), taj iznos je 500.360 dinara, a usklađuje se na godišnjem nivou.
Potrebno je zapamtiti još jedno: kolika god da je plata, doprinosi se plaćaju najviše na iznos koji se dobije primenom odgovarajućih stopa do iznosa maksimalne osnovice doprinosa, a porez na dohodak građana se isplaćuje na pun iznos isplaćene zarade (naravno, uzimajući u obzir umanjenje za mesečni neoporezivi iznos).
Zamislite situaciju da neko ima redovnu osnovnu platu od 200.000 dinara. Ukupni troškovi za njegovu firmu su, u tom slučaju, oko 325.000 dinara mesečno. Godišnji trošak po ovom osnovu bi bio oko 3,9 miliona dinara.
Takođe, zamislimo da ova osoba po osnovu izračunatih varijabli: dodataka, bonusa i sl., zaslužuje još 100.000 dinara mesečno na onih 200.000, što znači da mesečno treba da primi 300.000 dinara. To znači ukupan trošak na mesečnom nivou od 490.000 dinara, a na godišnjem nivou od 5,9 miliona dinara.
Pretpostavimo da je aranžman sledeći: da u 11 meseci toj osobi bude isplaćeno 200.000 dinara mesečno, što znači ukupnog troška spomenutih 325.000, a da bonus od 100.000 dinara za svih 12 meseci bude isplaćen uz jednu mesečnu zaradu. Dakle:
200.000 + 12 x 100.000 = 1.400.000
U tom slučaju, ukupan trošak zarade za taj mesec jeste 1,74 miliona dinara, što znači da je efektivno opterećenje na zaradu oko 24-25%, umesto najčešćih oko 61%. U ovom slučaju, godišnji trošak zarade bi bio:
11 x 325.000 + 1.740.000, što daje ukupan godišnji trošak od 5,3 miliona dinara.
Poredeći sa gornjih 5,9 miliona, vidimo da firma, u navedenom slučaju, potpuno legalno ostvaruje uštedu oko 600 hiljada dinara. To otvara mogućnost da se, u okviru ovog nastalog „lufta”, zaposlenom isplati i neki dinar više, kao nagrada za činjenicu da je „čekao” poslodavca i slično (pod ovim pretpostavkama mogli bismo se komontno uklopiti u varijabilu od 150.000 dinara mesečno, ali isplaćenih u jednom mesecu).
Potrebno je napomenuti da ova pomeranja imaju smisla za zarade koje znatno nadmašuju najvišu mesečnu osnovicu doprinosa (bruto 1; toj visini bruto 1 zarade trenutno odgovara plata oko 355.000 dinara).
Otkud ova ušteda? Pa, iz činjenice da je u ovom slučaju, zbog visoke mesečne zarade, osnovica doprinosa (nešto što zovemo „bruto 1”, ili bruto zarada zaposlenog), matematički viša od najviše propisane osnovice doprinosa od propisanog iznosa, pa za obračun doprinosa koristimo tu najvišu propisanu osnovicu. Za obračun poreza na dohodak građana koristimo uvek isplaćen iznos, umanjen za mesečno poresko oslobođenje koje trenutno iznosi 21.712 dinara.
Osim vremenskog određivanja varijabila i optimizacije ukupnog troškovnog opterećenja firme po osnovu zarada, ovo se može koristiti i kod ugovaranja većih zarada, bonus šema, dinamike isplate sa novozaposlenim, a sa većim zaradama.
Na primer: „Umesto da ti ponudimo mesečnu platu od 350.000 dinara, što znači da godišnje 'izlaziš' iz firme sa 4,2 miliona dinara po sistemu 'radio − ne radio', hajde da ovako koncipiramo: mesečna plata je 200.000 dinara, pa umesto da dodatno zaradiš još 150.000, dajem ti priliku da kroz bonus šemu zaradiš 200.000, ali te bonuse ukoliko zarade isplaćujemo jednom godišnje. Ti imaš godišnje 4,8 miliona dinara, a kompanija ima manji ukupni trošak po osnovu zarada”.
Da rezimiramo, potpuno u skladu sa zakonskim propisima u Republici Srbiji, usklađivanjem iznosa, dinamike isplate, a pre svega dogovorom na relaciji poslodavac–zaposleni, možemo jednim udarcem ubiti dve muve: optimizovati trošak opterećenja zarada, a opet i omogućiti zaposlenima da im na tekući račun bude isplaćeno više novaca na godišnjem nivou.
