Поред занимљивог амбијента, „Wагокоро” је и место на коме се може уживати у традиционалном јапанском чају и опуштеној атмосфери далеког истока.
Веома је неоуобичајено да неко у Србију дође из Јапана како би покренуо свој бизнис. Како је изгледао ваш пут?
Нахоко Хата: Први пут сам дошла у Србију на лето 2015. године. Тада сам посетила друга који је живео у Београду. Том приликом сам упознала много његових пријатеља, а између осталог и једног господина који је желео да отвори јапански ресторан и била му је потребна помоћ. Иако моја струка није у вези са припремом хране, одувек сам волела да кувам и спремам посластице, тако да ми је тај господин на крају предложио да дођем овде на годину дана и помогнем му око свега што је било потребно.
Тако сам доспела у Србију. Испрва само са намером да се опробам у нечему новом и видим да ли ће ми се уопште допасти да живим овде, а ето, сада сам ту већ дуже од осам година.
Како сте од рада у ресторану дошли до радње за израду традиционалних слаткиша?
Нахоко Хата: Прве три године сам радила у том ресторану, а моја улога се мењала током година зависно од тога шта нам је било потребно. Такође сам за то време држала часове кувања, што је било јако забавно.
Међутим, временом сам увидела да, и поред тога што сам имала важну улогу у ресторану, када радите за некога нисте у могућности да ствари радите онако како заиста желите. Нисте власник и једноставно немате ту моћ да унесете све своје жеље и креативност у нешто што припада неком другом. Можете да дајете предлоге, наравно, и да они буду уважени, али није то то. Желела сам нове изазове. С друге стране, мој пријатељ је желео да прода свој ресторан, тако да су се ствари поклопиле и створила се идеална прилика да започнем нешто што је моје и за шта бих ја била одговорна.
Резултат је „Wагокоро”, радња за израду традиционалних слаткиша из Јапана. Како бисте описали оно што радите и шта значи само име?
Нахоко Хата: Мало је тешко дефинисати нас на српском језику. Нисмо ни традиционална посластичарница ни ресторан, а ни кафе, већ нешто што је између свега тога, а опет смо своји.
„Wагокоро” се бави израдом традиционалних јапанских слаткиша – особито мочи посластица. Само име „Wагокоро” се састоји из две речи, „wа” и „гокоро”. „Wа” значи хармонија или мирно, а користи се и као придев како би се описало нешто што је јапанско, док „гокоро” значи срце, ум или дух. Замисао из које је све потекло било је да наше посластице буду сладак одушак свакоме ко их проба.
Дошла сам на ту идеју јер нисам желела да отварам ресторан. Из искуства сам знала шта све улази у такав посао и колико је тешко одржати ниво квалитета који је потребан. Можете створити савршен рецепт и опет је могуће да неко у кухињи направи грешку и све поквари. Такође сам знала да је то један од оних подухвата где се особље стално мења. Тешко је имати сталну екипу запослених, па самим тим и одржати постојаност квалитета, а ја сам желела да створим нешто где бих била сигурна да могу да одржим ниво квалитета од кога смо кренули, без обзира на то да ли нам се тим увећава.
Зашто сте се одлучили баш за мочи слаткише? Да ли вам је то омиљени дезерт?
Нахоко Хата: Да знате да и јесте! Али, то је само један од разлога. Пре свега, мочи је нешто што овде није било доступно нити познато на овим просторима. Желела сам да понудим људима нешто несвакидашње, што би свако себи могао да приушти, пробајући притом нешто ново, а то је мочи – слаткиш са пуњењем од разних укуса. Док сам размишљала о томе какав посао бих волела да започнем, мочи ми се стално јављао као идеја. Узела сам то као добар знак јер даифуку – што је јапански назив за овај слаткиш, док је име мочи настало након што је слаткиш постао популаран у САД – у преводу значи и велика срећа и тако сам се одлучила да посветим посао том мочи дезерту и „Wагокоро” бренду.
И наравно оно што је дефинитивно помогло у одлуци била је чињеница да нисмо имали ривале, што нам је пуно помогло да се развијемо без ометања и притисака.
Како су људи овде примили нешто тако ново и непознато? Како бисте описали мочи некоме ко никада није пробао овај слаткиш?
Нахоко Хата: Од почетка сам имала пуно поуздања у то да ће се мочи људима допасти. Била сам сигурна у то, још и пре него што смо отворили. Наравно, мало смо умањили ризик и страх од новина тако што смо, поред традиционалних јапанских укуса, понудили и неке који више погодују овом поднебљу, тако да свако може наћи нешто што воли. У сржи читавог искуства је пробање нових ствари и проширивање укуса.
Што се тиче тога како бих некоме описала мочи, па обично га упоређујем са кнедлама јер сви овде знају шта су кнедле са шљивама. Мочи је као кнедла, али пуњена са различитим укусима. Прави се од растегљивог теста од лепљивог пиринча, благо је сладак, а Wагокоро мочи се, према рецептури коју сам осмислила, служи ледено хладан, иако се у Јапану овај слаткиш углавном служи на собној температури.
Како је изгледао почетак развијања посла?
Нахоко Хата: Када сам започињала овај бизнис, прошла сам кроз три различите фазе. Прва је била фаза развоја рецепата, што сам радила самостално. Изнајмљивала сам једну кухињу где сам радила на рецептима и, паралелно, предавала енглески језик путем интернета како бих остварила приходе. То је трајало неких годину дана.
У другој фази имала сам праву сарадњу са рестораном. Код њих сам израђивала дезерте и ту сам заиста усавршила рецепте. Кроз њихов ресторан сам остварила продаје мочи слаткиша, док је бренд „Wагокоро” тада постојао само на интернету, где су људи могли да поруче мочи.
Након тога сам, коначно, отворила и локал на Дорћолу.
Која од три фазе вам је била најтежа?
Нахоко Хата: Рекла бих да је најтежи период био док сам развијала рецепт у изнајмљеном простору за рад. Мислим да би се свако ко је покушао да створи нови рецепт од нуле сложио са тиме. То је тежак и захтеван процес. Морате понављати изнова и изнова, правити измене, пратити како свака од њих утиче на производ. А кроз све то пролазите сами. То је прилично усамљенички процес. Јесам ја све то радила у заједничком радном простору, тако да сам имала тамо пријатеље од којих сам могла да затражим да пробају оно што сам направила и дају ми повратну информацију, али највећи део обављате сами. Када развијате рецепт, морате сами да пробате, и пробате, и пробате. И што више пута пробате, почињете полако да губите нит, па чак и љубав према тим укусима.
Фрустрација коју носи сам овај процес, покушаји и погрешке умеју да извуку драж из уживања у дезертима и онда све постаје још већи изазов. Желите да створите нешто што људима доноси уживање и радост, а вама самима је све теже да то пронађете.
Са каквим тешкоћама сте се суочили када сте почели са радом?
Нахоко Хата: Док сам сарађивала са рестораном у другој фази нисам наилазила на неке веће потешкоће – била је то јако пријатна сарадња. Међутим, имала сам исти осећај као у првом ресторану где сам радила, иако сам овде имала више контроле над својим брендом и производом. Ипак радите и даље код неког другог, тако да морате да се повинујете њиховим правилима и пратите њихову радну културу.
Такође је постојао и проблем са добављачима пре него што је „Wагокоро” имао сопствени локал. Ако тек почињете и нисте још познати на тржишту, није тако лако доћи до добављача, упоредити понуде и слично. Многи од њих неће уопште да вам посвете време ако нису чули за вас – не желе да приме позив, нити да одговоре на мејл. Онда морате физички да одете до њих, да им се представите, кажете шта и који производ заступате и потрудите се да изградите ту конекцију. То ме је навело да се још више борим да, што пре, отворим свој локал где би „Wагокоро” заиста имао дом и био свој на своме.
Када сте званично почели са радом и којим све каналима сте дошли до својих првих муштерија?
Нахоко Хата: Радња је почела са радом у јануару 2021. године. Нисмо имали никакво оглашавање путем друштвених мрежа, већ сам искористила контакте које сам већ имала. Наиме, када сам одржавала часове кувања, сакупила сам листу клијената. Њима сам послала имејл о мом новом подухвату – чини ми се да је то било око 300 људи укупно. То није много, а и знате већ како то иде – од свих који и прочитају мејл, јавиће се само један део. Тако да сам у почетку имала неки скромни одзив и све се развијало релативно споро.
Али, са моје тачке гледишта, то је било океј јер сам и желела да почнемо од малог тима, малог подухвата, малих обима уопштено, па да видимо како ће то да се прими и како ћемо да се развијамо.
С временом и веома полако, глас о нама се проширио углавном путем препорука задовољних клијената. Ових дана осећамо више утицај друштвених мрежа, али тада није било тако. Нисмо на почетку ништа значајно улагали у онлајн оглашавање, већ су нас људи проналазили случајно или путем препоруке. Они би на својим профилима постављали објаве о нама и тако су нови људи чули за нас и почели да долазе.
Колико вам је сајт важан у пословању?
Нахоко Хата: Можда је мој став према томе помало old school. Лично доста ценим то што се реч о нама највише проширила путем препоруке. Али не могу да кажем да је сајт небитан – он јесте важан део нашег пословања. Полазим од себе. Наиме, обично прегледам сајтове брендова који ме интересују и радије одлазим на њихов сајт него на друштвене мреже, јер су информације на Инстаграму, рецимо, доста оскудније и људи постављају тамо питања на која би лако нашли одговор када би посетили сајт. Такође, много труда улази у израду сајта, његов дизајн и презентацију, то је део целог искуства и идентитета нашег производа.
Али данас су и друштвене мреже битне у развоју сваког бренда. Тамо има много више прегледа него на сајту јер сајт се посећује са намером, док на друштвеним мрежама људи могу набасати на вас и случајно. И једно и друго су важни канали уколико желите да постигнете значајан раст.
Зашто сте одабрали .rs домен за ваш сајт?
Нахоко Хата: Желела сам да наш сајт буде на .rs домену јер ипак смо циљали на то да послујемо у Србији и да овде будемо што доступнији људима. У Јапану је слично, имамо .jp домен чиме фирме стављају до знања да су или јапанска компанија или да сте доспели на сајт где се представља понуда која је баш за подручје Јапана. Ми смо желели то исто да ставимо до знања људима овде – да ми јесмо радња која продаје јапанске традиционалне мочи слаткише, да имамо јапанско име, али да смо ту за купце у Београду.
Поред куповине ваших посластица у локалу, купци их могу поручити и преко сајта.
Нахоко Хата: Тренутно искључиво нудимо нашу доставу. Међутим, због специфичности начина на који се мочи прави, купце молимо да поруџбину изврше макар један дан раније. На тај начин обезбеђујемо свежину производа, елиминишемо потребу да правимо велике количине унапред и умањујемо трошкове и нама а и купцима, којима бисмо били принуђени да наплатимо већу цену уколико би користили неке од сервиса за доставу.
Организацију смо морали да направимо на овај начин јер мочи није као већина других слаткиша – има рок трајања од једног дана и треба га јести свежег и што пре. Заправо, након једног дана мочи, због природе састојака, губи своју карактеристичну „жваћкаву” текстуру. Можете га свакако и даље јести и уживати у њему, али то онда неће бити право мочи искуство. Зато није практично да правимо веће количине унапред.
Из истог разлога не можемо да поверимо било коме доставу наших слаткиша, јер Wагокоро мочи захтева специфичне услове. Наиме, он је нешто као полусладолед, само се не замрзава до краја. То кажемо и нашим купцима када наруче или купе од нас први пут, да је најбоље мочи држати у фрижидеру, а када желе да га једу треба да га ставе накратко у замрзивач како би се охладио на адекватној температури, јер тако има најлепши укус. Управо због тога купцима, уз поруџбину, увек дајемо и картицу са упутством.
Колико тренутно имате запослених и да ли је било тешко пронаћи људе и обучити их за израду мочија?
Нахоко Хата: Има нас деветоро, укључујући и мене. Тачније речено, има нас четворо који радимо пуно радно време и још петоро који долазе повремено. Имала сам пуно среће када су у питању запослени. Једна од радница је моја пријатељица са којом сам се упознала у време док сам радила на рецептури и била ми је велика жеља да радимо заједно. Она има велико искуство када је у питању рад у ресторану и говори добро енглески језик, што ми је, посебно на почетку, било преко потребно како бих лакше остварила комуникацију.
Друге две девојке сам такође упознала током претходног рада у ресторанима, тако да сам од почетка имала добар тим и добро смо се уклопили. Најважније ми је било да сам одабрала људе за које сам знала да су вредни и да имају добру радну етику. И они, а и сви после њих, дошли су код нас на тај начин – путем конекција и познанстава и уопштено били су то људи чији ми се рад и труд допадао и због тога сам пожелела да се придруже мом тиму. Мислим да сам имала пуно среће што сам наишла у раду на тако добре људе, јер знам из искуства да у овом послу то често није лако.
Да ли планирате да проширите пословање?
Нахоко Хата: Тренутно радимо на томе да проширимо овај бизнис. Људи нас заправо сада већ редовно питају да ли планирамо да отворимо локале на више локација и када ће то бити. Одговор је и да и не. Да, планирам нове локације, али... Не бих отворила у овом тренутку још један идентичан „Wагокоро”, али заинтересована сам да направим нешто попут сестринског локала.
То би био повезан бренд, али тај други локал или грана би се фокусирао на различите производе и различиту публику. Волела бих, рецимо, да направимо место чији је фокус само корисничко искуство. Ту би се велика пажња посветила начину услуживања, теми локације и уопштено креирању јединственог искуства обедовања и уживања у чају. Ми и овде нудимо доста чајева и једно лепо искуство, али на тој другој локацији цео фокус би био на атмосфери.
Други бренд који имам на уму био би доступнији свима – идеја је да буде доступан и деци и тинејџерима и одраслима као некакав граб анд го концепт, али опет у нашем стилу. Све би то биле различите локације и све би то били одвојени брендови, али ипак повезани под истим кишобраном.
Наравно, то је све и даље у некој теоретској будућности. Требаће доста времена и рада пре него што остваримо то све. Оно што радимо за проширење тренутног бренда јесте да развијамо нов производ који бисмо понудили ресторанима. Не желим да откријем сувише о томе још увек, али у Београду има доста ресторана азијске кухиње и fusion ресторана, суши ресторана и сличних, са којима мислим да бисмо могли да се лепо уклопимо. Многи од њих имају своје дезерте, али то нису прави јапански дезерти. Рецимо, имају слатки суши, што у Јапану не постоји – макар ја то никада нисам видела. Мислим да би им било занимљиво да понуде аутентичне јапанске дезерте.
Имали смо и упита из Новог Сада и других градова да ли планирамо у будућности да отворимо радње и у местима ван Београда. Заинтересована сам за то и волела бих да то учинимо једног дана, али тренутно мислим да ћемо се фокусирати на Београд и наше планове овде. Али када будемо кренули у том правцу, мислим да ће нам Нови Сад дефинитивно бити прва следећа станица.
