ICANN je odgovoran za sistem identifikatora na globalnom internetu.
Šta to u stvari znači, zašto je važno i kako je nastala ta neobična struktura?
U početku je bila ideja – ideja povezivanja
Priča počinje hipi šezdesetih godina na univerzitetima Južne Kalifornije. Tri drugara iz srednje škole – Vint Serf, Džon Postel i Stiv Kroker (Vinton-Vint Cerf, Jonatan-Jon Postel i Stephen-Steve Crocker) bili su među saradnicima profesora Leonarda Klajnroka (Leonard Kleinrock) koji je osmislio prve sisteme za povezivanje računara razmenom paketa podataka. Iz tog rada je nastala ARPANET mreža, čiji razvoj je finansirala DARPA (Defense Advanced Research Projects Agency), agencija za istraživanja Ministarstva odbrane SAD (US Department of Defense). U tom projektu, Vint Serf i Bob Kan (Robert Kahn) sedamdesetih su kreirali TCP/IP protokol koji je postao osnova interneta. Stiv Kroker je napisao prvi od internet standarda RFC serije (Request For Comment rfc-editor.org).
Jedinstveni identifikatori
Da bi računari mogli da komuniciraju, neophodni su identifikatori. U TCP/IP protokolu to su IP brojevi. Rastom mreže pokazalo se da je korišćenje brojeva nezgodno i da treba kreirati sistem imenovanja i nekako održavati podatke o dodeljenim nazivima. Pol Mokapetris (Paul Mockapetris) i Džon Postel 1983. su kreirali DNS sistem (Domain Name System), koji je rešio ovaj problem uvodeći hijerarhijsku strukturu.
Prve domene najvišeg nivoa (TLD – Top-level domain) kreirao je Postel (RFC-920 1984). On je 1988. definisao IANA funkciju (Internet Assigned Numbers Authority iana.org) da bi uspostavio sistem za internet identifikatore i rut-zonu (tabelu sa podacima o domenima najvišeg nivoa). Taj samoproklamovani autoritet je bio podržan ugovorom koji je Institut za informacione nauke Univerziteta Južne Kalifornije (USC Information Sciences Institute - ISI), gde je Postel radio, imao sa DARPA. Prve nazive računara u mreži (hostove), a zatim i nazive domena, registrovao je DDN-NICE (Network Information Center of the Defense Data Network), u okviru domena najvišeg nivoa, koje je definisao Postel u ime IANA. DDN-NICE je vodila privatna firma Stanford Research Institute, po ugovoru sa Agencijom za komunikacije Ministarstva odbrane SAD.
Rast interneta
Brzi napredak računarskih i komunikacionih tehnologija omogućio je ostvarivanje veza, ali je bilo potrebno standardizovati jedinstvene identifikatore. Već od 1990. bilo je moguće registrovati naziv domena bez posebne potvrde državnih organa SAD, u nekom od otvorenih domena najvišeg nivoa: .com, .net, .org (.edu, .gov, .mil i .arpa su bili rezervisani za posebne namene). Konkursom 1991. ugovor za registraciju naziva domena je dodeljen firmi Network Solutions, a od 1995. je agencija vlade SAD, NSF (National Science Foundation), odobrila i naplatu registracije radi pokrivanja troškova.
Paralelno sa eksponencijalnim razvojem interneta u SAD, mreža se širila i izvan granica te države, povezivanjem univerziteta. Da bi se mogli registrovati nazivi domena za potrebe korisnika van SAD, Postel je od 1983. započeo dodelu dvoslovnih oznaka domena najvišeg nivoa za pojedine države, pa su tako dodeljeni .no, .us, .uk, i .il. Ovaj sistem je standardizovan 1994. (RFC 1591), kada je Postel odredio da se domeni najvišeg nivoa za potrebe zemalja i teritorija dodeljuju po ISO 3166-1 alpha-2 listi kodova. Za dodelu IP adresa u Evropi, u Amsterdamu je 1989. formiran RIPE (Réseaux IP Européens).
Radi povezivanja tadašnjih jugoslovenskih akademskih i istraživačkih institucija na internet, 1989. je, Univerzitetu u Mariboru i Institutu "Jožef Štefan" u LJubljani, dodeljen domen .yu. Po raspadu Jugoslavije, Postel je predao .yu na upravljanje Mirjani Tasić i grupi entuzijasta sa Beogradskog univerziteta.
WWW – veb i komercijalizacija
Od početka devedesetih, internet privlači pažnju komercijalnih firmi. Ipak, internet saobraćaj je još uvek bio pod kontrolom vlade SAD, a tek 1992. Kongres SAD odobrava povezivanje komercijalnih firmi i mreža na okosnicu interneta, mrežu NSFNET (National Science Foundation Network). Nova arhitektura okosnice (backbone) uspostavljena je 1995, NSFNET je ugašen, a privatne firme su preuzele internet saobraćaj i dalji razvoj.
Ključna primena interneta je veb (www), izmišljen 1989. (Tim Berners-Lee u CERN‑u). Sajtovi i surfovanje (pretraživanje) postali su popularni okvirno od 1993, čime je internet postao globalni fenomen. Sa pojavom Microsoft Windows 95, internet stiže do običnih korisnika, a 1996. komercijalne internet veze su stigle i u tadašnju Jugoslaviju.
Digitalna budućnost stiže, kako živeti u njoj
To su bila dinamična i zanimljiva vremena. Računarska revolucija je pokrenula fantastični rast produktivnosti, koji je doveo do svetskog ekonomskog buma devedesetih, a internet je prepoznat kao motor dugoročnog ekonomskog razvoja i globalizacije.
Internet je omogućio globalno povezivanje, ali institucije interneta još nisu bile sazrele. Naziv domena se mogao registrovati samo kod Network Solutions-a po ceni od sto dolara za dve godine. Prvi pravni sporovi su vođeni oko prava na nazive domena i zaštitu intelektualne svojine. Mnogi su želeli da se uključe u poslove sa registracijom domena, što je stvorilo pritisak da se kreiraju novi domeni najvišeg nivoa i liberalizuje tržište. Pitanje upravljanja internetom i borbe za kontrolu servera sa podacima o domenima najvišeg nivoa (rut-sistema) postali su važniji nego ikada do tada.
Sve to razbuktalo je diskusiju o budućnosti interneta. Sa jedne strane su se okupili liberalni internet pioniri koji su smatrali da internet ne treba da podleže ovozemaljskim zakonima. NJihov stav je najbolje iskazan u Deklaraciji o nezavisnosti sajber-prostora (A Declaration of the Independence of Cyberspace) osnivača Fondacije za elektronske granice (Electronic Frontier Foundation) i pesnika Džona Perija Barloua (John Perry Barlow), koji kaže: „Vlade sveta,… niste dobrodošle među nama, nemate suverenost tamo gde se mi okupljamo“.
Vlade i međunarodne organizacije počele su pak da shvataju značaj interneta koji je sve više pokazivao svoju društveno-političku snagu. Poseban problem za neke bio je dominantan uticaj SAD na upravljanje internetom.
Liberalizacija i napuštanje kolevke
Novi Zakon o telekomunikacijama SAD (Telecommunications Act of 1996) liberalizovao je telekomunikacije i prepoznao internet. Strategija razvoja SAD (A Framework for Global Electronic Commerce, 1997) prepoznala je prednosti minimalističkog regulatornog pristupa koji će osloboditi privatnu inicijativu. Formirala se svest da je bolje iskoristiti prednosti brzog rasta nego zadržati državnu kontrolu.
Najveći problemi u oblasti internet domena bili su monopol Network Solutions‑a pri registraciji internet domena, nejasno upravljanje sistemom rut-zone i dugoročno finansiranje IANA funkcije. Pioniri interneta su svoju ulogu sagledavali kao tehničku koordinaciju (technical management), ali je sve veći značaj interneta otvorio pitanja upravljanja (Internet governance) na najširi način, pa i kao mehanizam kontrole sadržaja.
Nova suverenost?
Administracija predsednika Klintona je od 1996, pod vođstvom savetnika Ire Magazinera (Ira Magaziner), ugovore vezane sa IANA funkciju iz Ministarstva odbrane prenela u nadležnost agencije NTIA (National Telecommunications and Information Administration) pod okriljem Ministarstva trgovine (US Department of Commerce). Ključan korak bilo je objavljivanje Zelenog papira (Green Paper https://www.ntia.doc.gov/federal-register-notice/1998/improvement-technical-management-internet-names-and-addresses-proposed-) 20. februara 1988. kojim je Vlada SAD preuzela stvarnu kontrolu nad internet identifikatorima i rut-zonom, ali i objavila nameru da tu kontrolu prepusti novoj nevladinoj, nedobitnoj organizaciji koja bi vršila koordinacionu funkciju i koja bi, vođena privatnim sektorom, obezbedila zastupljenost svih zainteresovanih strana (stejkholdera) u upravljanju. Posle Zelenog usledio je i Beli papir (White Paper https://www.ntia.doc.gov/federal-register-notice/1998/statement-policy-management-internet-names-and-addresses), koji je postavio osnovu modernog sistema upravljanja internet identifikatorima.
Značajnu ulogu u ovom procesu je imala i Beki Bur (Beckwith-Becky Burr), koja je od 1997. u NTIA radila na Zelenom i Belom papiru i do 2000. bila zadužena za razvoj internet i IT pravila, pa time i za odnose NTIA, odnosno države SAD sa ICANN‑om. Posle 2000, Burova prelazi u privatni sektor, a 2016. je izabrana u Upravni odbor ICANN‑a.
Verovatno najzanimljiviji trenutak bila je konferencija Internacionalni forum o Belom papiru (International Forum on the White Paper - IFWP) jula 1998. u Restonu, u Virdžiniji, gde je diskutovano o budućnosti interneta. To je bilo prvi put u istoriji državnih uprava da je globalna javnost, konsultovana kroz internet komentare, učestvovala u stvaranju novog sistema upravljanja. Globalni konsenzus je jasno pokazao želju za minimalnom regulativom i daljim brzim razvojem interneta. Tada nazvano "vođstvo privatnog sektora" danas se razvilo u multistejkholder (višeakterski) model gde zainteresovane strane direktno učestvuju u procesu odlučivanja. Za utvrđivanje budućeg puta kao najznačajniji pokazao se predlog Džona Postela za Statut buduće organizacije za upravljanje, na čemu je i nastao ICANN.
IANA funkcija konačno ima dom
ICANN je formiran 30. septembra 1998, te je zaključio memorandumom o razumevanju sa Ministarstvom trgovine SAD i ugovor o preuzimanju IANA funkcije od Univerziteta Južne Kalifornije (USC-ISI), i konačno 26. februara 1999. prepoznat je od Vlade SAD kao nova organizacija predviđena Belim papirom.
Beli papir je postavio osnove liberalizacije planom da se registar naziva domena odvoji od registrara, posebnih firmi ovlašćenih da vrše upis u registar (Shared Registry System). U praksi je to implementirano tek od kraja 1999. kada je Network Solutions, pod pritiskom Ministarstva trgovine SAD, zaključio novi sistem ugovora sa ICANN‑om. Svedoci kažu da je za to zaslužna čelična volja Beki Bur, koja je snagom NTIA naterala Network Solutions da prizna autoritet ICANN-a i plaća naknadu za svaki registrovani domen.
Verisign je 2000. kupio Network Solutions i kao registar .com domena i danas je najveća firma u DNS industriji. Registracija se vrši preko ICANN ovlašćenih registrara od kojih su najveći GoDaddy i Tucows.
ICANN kao vizija Džona Postela
Zelenim i Belim papirom Vlada SAD je preuzela epohalni korak u formiranju nove vrste organizacije primerene društvenim odnosima informacionog društva i globalizovanog sveta.
Džon Postel, hipi patrijarh interneta, bio je planiran za CTO (tehničkog direktora) ICANN‑a, ali, nažalost, to nije doživeo. Umro je od komplikacija operacije na srcu 16. oktobra 1998. NJegova zaostavština je i Postelov zakon "Budi konzervativan u onome što šalješ, a liberalan u onome što primaš" (RFC 760). Može se reći da je današnji ICANN samo naslednik posla koji je Džon vizionarski, požrtvovano i skromno obavljao.
Vint Serf i Stiv Kroker nastavili su zajedničko delovanje i aktivan rad na razvoju interneta. Obojica su bili na čelu ICANN‑a, kao predsednici Upravnog odbora, a i danas su aktivni u upravljanju internetom.
Razrešenje sporova u vezi sa nazivom domena
Nazivi domena su u digitalnoj ekonomiji postali značajni elementi brendova, što je rezultiralo sve većim brojem sporova povodom registracija. Svetska organizacija za intelektualnu svojinu (WIPO) 1998. je započela rad na preporukama za pitanja intelektualne svojine na internetu. Preporuke su uticale na donošenje Uniform Domain-Name Dispute-Resolution Policy od strane ICANN‑a. Prema tim pravilima, svaki registrant gTLD domena obavezuje se da prihvati ovaj vansudski način rešavanja sporova. Po tom modelu, i u Srbiji postoji Komisija za rešavanje sporova povodom registracije naziva nacionalnih internet domena stalnaarbitraza.rs/domenski-sporovi.
Liberalizacija rut-zone
Pored razrešenja odnosa sa Network Solutions‑om naredni veliki zadatak ICANN‑a bio je da se kreiraju novi domeni najvišeg nivoa. Ovaj proces se pokazao složenim i politički osetljivim zbog različitih interesa. Originalna Postelova lista generičkih domena najvišeg nivoa (gTLD) proširena je tek 2000, kada su kreirani .biz, .info, .name, .pro, .aero, .coop i .museum. Druga runda delegiranja je bila 2003, kada je ICANN dodelio još sedam gTLD domena: .asia, .cat, .jobs, .mobi, .tel, .travel i kontroverzni .xxx domen.
Kako bi se uveo red u proširenje i liberalizaciju rut-zone, osmišljen je novi gTLD program uz učešće multistejkholderske zajednice. Treća gTLD runda je započela tek 2012, ali je u njoj dodeljeno preko 1.200 generičkih domena najvišeg nivoa, uključujući veći broj domena za brendove i novi tip domena sa neengleskim alfabetima (IDN domeni). U ovom trenutku se pripremaju planovi za četvrtu rundu gTLD domena, koja bi trebalo da pokrene stalni proces proširenja.
Novi oblik upravljanja
ICANN je neuobičajena organizacija. Registrovan u Kaliforniji, kao nedobitna fondacija (not-for-profit corporation), ICANN je obavezan da radi u globalnom javnom interesu, na odgovoran i transparentan način, u cilju tehničke koordinacije sistema internet identifikatora, za čiji siguran i pouzdan rad je odgovoran.
ICANN, kao multistejkholder organizacija, ima tri međusobno zavisna dela:
- Zajednica: koja se sastoji od svih zainteresovanih za rad ICANN‑a organizovanih u stejkholderske grupe;
- ICANN Org: Kancelarija kojom rukovodi generalni direktor (CEO & President), sa oko 400 zaposlenih u devet centara i preko 30 zemalja;
- ICANN Board: Upravni odbor (odbor direktora) koji donosi odluke i koji je deo i Zajednice i korporacije (Org‑a).
IANA funkcija je i dalje deo ICANN‑a, ali su sada ključni aspekti tehničkog upravljanja rut-zonom, dodele IP adresa i parametara internet protokola izdvojeni u posebnu firmu PTI (Public Technical Identifiers), koja je u potpunom vlasništvu ICANN‑a.
Do ove promene u statusu IANA došlo je 2016. kada je postignut dogovor ICANN zajednice sa Vladom SAD da ugovor o IANA funkciji između ICANN‑a i Ministarstva trgovine istekne. Ovaj proces (14. 3. 2014 – 1. 10. 2016) od istorijskog značaja nazvan je IANA tranzicija. Američkoj vladi prestala je neposredna kontrolua nad ažuriranjem rut-zone, a globalna internet zajednica je preuzela mehanizme kontrole nad radom ICANN‑a.
Interese država u ICANN sistemu zastupa Savetnički komitet vlada (GAC - Governmental Advisory Committee) u čijem radu učestvuje preko 170 zemalja.
Upravljanje TLD domenima najvišeg nivoa
Najvažniji aspekt rada ICANN‑a jeste dodela domena najvišeg nivoa. Razlika između nacionalnih domena najvišeg nivoa (ccTLD - country code TLD) i generičkih domena najvišeg nivoa (gTLD) jeste u načinu dodele i upravljanju u okviru dodeljenog domena.
Nacionalni domeni najvišeg nivoa dodeljuju za zemlje i teritorije po ISO 3166-1 listi. Tradicionalni ccTLD su dvoslovni kodovi po tom standardu, a uvođenjem neengleskih alfabeta za nazive domena dodeljuju se i IDN ccTLD, kao što je naš .срб.
Postelovi principi dodele (RFC1591 1994) još uvek važe, uz dodatnu razradu u Okviru za interpretaciju (Framework of Interpretation) koji je 2015. usvojio Savet ccNSO, tela nacionalnih registara u okviru ICANN‑a, i Upravni odbor ICANN‑a.
Nacionalni domeni najvišeg nivoa se, po pravilu, dodeljuju na upravljanje registrima za koje postoji podrška značajnih zainteresovanih strana, uključujući državu, postojeći registar (ako ga ima) i lokalnu internet zajednicu. Upravljanje nacionalnim domenima vrši organizacija koja je, po pravilu, registrovana u zemlji na koju se odnosi oznaka naziva domena i time se na nju odnose lokalni propisi.
Nacionalni domen najvišeg nivoa .rs poveren je na upravljanje RNIDS‑u odlukom Upravnog odbora (Board of Directors) ICANN‑a 11. septembra 2007, na osnovu izražene podrške nadležnog ministarstva države Srbije, predstavnika srpske internet zajednice i dotadašnjeg administratora .yu domena. Ćirilički .срб domen je delegiran RNIDS‑u odlukom UO ICANN‑a 21. aprila 2011.
Nacionalni domeni najvišeg nivoa
Registri nacionalnih domena najvišeg nivoa (ccTLD) slobodni su da sami formiraju uslove registracije, uz preporuku poštovanja RFC standarda i najbolje prakse. Registri i registrari generičkih (gTLD) naziva domena su pak, ugovorom sa ICANN‑om, prihvatili obaveze koje uključuju plaćanje naknade za registraciju i prihvatanje gTLD pravilnika (policies) ICANN‑a.
Upravo ovaj model je vrlo zanimljiv jer najbolje odslikava ICANN-ov multistejkholder model „odozdo-nagore“. Koreni tog rešenja potiču iz liberalnog duha pionira interneta, Zelenog papira Vlade SAD i pregovora ICANN‑a i Network Solutions‑a. Network Solutions je prihvatio ugovorne obaveze i pravo ICANN‑a da jednostrano izmeni pojedine odredbe iz svoje nadležnosti (tada Picket Fence, danas određeno Misijom ICANN-a). Ovo je moguće isključivo na osnovu pravilnika usaglašenih u multistejkholder procesu odozdo-nagore (bottom-up multistakeholder Policy development process - PDP). Ovako usaglašene pravilnike (policy) kvalifikovanim konsenzusom usvaja Upravni odbor ICANN‑a (icann.org/resources/pages/board-of-directors) i oni se primenjuju na sve gTLD registre i registrare.
ICANN danas
ICANN je kao organizacija registrovan u SAD i podleže lokalnim zakonima, što daje svima pravo na pravnu zaštitu u slučaju da organizacija ne poštuje svoj Statut i primenu pravilnika koje je usvojila zajednica. Procesi zaštite su ojačani tokom IANA tranzicije, kada su uvedeni brojni mehanizmi kontrole i odgovornosti (accountability) i transparentnosti.
ICANN se finansira prvenstveno od naknada koje plaćaju registri i registrari gTLD naziva domena (ukupno oko 0,40 dolara po transakciji), što je oko 140 miliona dolara godišnje. Registri ccTLD dobrovoljno plaćaju naknadu prema preporukama ccNSO‑a. ICANN upravlja i jednom delom rut-server sistema (ICANN Managed Root Server IMRS, ranije L-root).
Aktivnosti ICANN‑a su striktno ograničene misijom. Najvažniji segment rada ICANN‑a je u upravljanju rut-zonom kroz IANA funkciju i donošenje pravilnika o internet identifikatorima. ICANN nije regulator interneta, već tehnički koordinator sistema internet identifikatora. NJegov autoritet potiče iz dobrovoljnog prihvatanja DNS sistema i autoriteta rut-zone od strane korisnika interneta, i od složenog sistema ugovora kojima su utvrđeni odnosi između ICANN‑a, registara kojima su delegirani domeni najvišeg nivoa, ICANN ovlašćenih registrara, operatora rut-servera, regionalnih IP registara i drugih.
Model upravljanja i dalje se razvija
ICANN je nastao iz složenog tehničko-političkog procesa koji je pratio internet od akademskog projekta do okosnice modernog društva i ekonomije. Više ni ne postoji podela na virtuelni i realni (fizički) svet, pa živimo u hibridnom svetu koji pokušava da primeni najbolja iskustva upravljanja.
Mnogi veruju da ICANN multistejkholder model može da posluži kao obrazac za rešavanje složenih pitanja koja se otvaraju na preseku tehnologije i društvenih odnosa u globalizovanom svetu. Kritičari modela smatraju da su za učešće u radu potrebni značajni resursi, što daje prednost komercijalnim organizacijama, te da upravljanje internetom treba da bude u rukama država i međudržavnih organizacija.
Većina diskusija o upravljanju internetom pomerila se ka pitanjima sadržaja i dominantnih platformi (društvene mreže i drugo). Ipak, identifikatori, kao osnov uređenja interneta, i dalje su u centru celog sistema. Ova priča o pionirima, razvoju interneta i formiranju ICANN‑a podseća da, i pored značaje uloge država, internet nije nastao kao međudržavni projekat, pa zato i oni koji su ga stvorili i koji su do sada uspešno vodili brigu o njegovom razvoju treba da imaju ulogu i u budućnosti. Najbolja preporuka postojećem modelu jeste da on uspešno radi i da, iako često nisu baš svi stejkholderi uvek zadovoljni, internet funkcioniše i razvija se i dalje. I sam model se i dalje razvija u okviru šire diskusije o upravljanju internetom, i uz sve veću ulogu i podršku država, Ujedinjenih nacija i drugih međudržavnih organizacija koje su većinom prihvatile multistejkholder model.
Više o istoriji ICANN‑a možete naći na sajtu projekta Istorija ICANN‑a icann.org/history i kod ISOC‑a na internetsociety.org/ianatimeline, o sistemu internet identifikatora naučiti na sajtu ICANN Learn learn.icann.org, o transparentnosti ICANN‑a na icann.org/resources/accountability, a zanimljive novosti možete naći na icann.org/news/blog.
