Da je izreka „Svako je kovač svoje sreće“ istinita, na svom primeru dokazao je, i to doslovno, Dalibor Trkulja, majstor za izradu sečiva iz Inđije. Prateći svoju pasiju, udobnu fotelju i kravatu koja ga je svakodnevno stezala Trkulja je zamenio čekićem i kleštima, a ubrzo je na njegovom licu ponovo zaigrao osmeh.
Kako ste počeli da se bavite izradom noževa?
Nema nikakve velike tajne iza ljubavi koja se u meni rodila prema ovom zanatu. Jednostavno se dogodilo da sam na Jutjubu video snimke pravljenja noževa, i to mi se odmah veoma dopalo. Odmah sam poželeo da se oprobam, tako da sam, negde 2014, 2015. godine, počeo da se bavim izradom noževa iz hobija.
Kako je izgledalo praviti prvi nož?
Glavni problem je bilo pronaći dobar čelik i bilo kakvu informaciju vezanu za sam proces pravljenja noža. Kolege su, u tom trenutku, držale i čuvale svoje znanje čvrsto za sebe. Naravno, danas je to sve malo drugačije i lakše se mogu saznati stvari.
Tada su mi internet snimci puno pomogli, a nekako sam uspeo da dođem i do manje količine čelika. Tada sam napravio i prvu mašinu za brušenje. Tako sam krenuo, i od samog početka znao da je to pravi posao za mene.
S druge strane, imali ste uspešnu karijeru u sasvim drugačijem poslu.
Pre ovoga sam 15 godina radio u jednoj inostranoj firmi u Rumi. Bio sam prvi čovek ispod vlasnika firme i radio svašta: od organizovanja ljudi, fakturisanja, uvoza i izvoza... Krenuo sam kao radnik, a završio tako da mi se posao sveo na to da čitavog dana budem za računarom i sa telefonom u rukama, a to nije bilo nešto što mi je prijalo. Poslednjih par godina nisam mogao više da napredujem jer sam postigao maksimum, a to da li će plata biti malo veća ili manja nije bilo preterano važno. Teško mi je padalo i to što sam zbog posla bio odvojen od porodice. I sve to zajedno me je nateralo da promenim posao. Jesam prljav, ali daleko zadovoljniji.
Počeli ste sami, ali danas posao radite Vi i supruga.
Par godina sam paralelno radio u toj firmi, a zatim uveče pravio noževe ovde u radionici. U to vreme mi je jedan dečko iz Rume pravio futrole za sečiva. Međutim, kada sam se u potpunosti posvetio kovačkom zanatu, rešio sam da malo promenim stvari i napravim bolju organizaciju. Tako sam u januaru 2020. godine razgovarao sa suprugom i pitao je da li bi probala da, pošto je veoma precizna i pažljiva, pravi korice za noževe. Pristala je, i odmah napravila nekoliko savršenih primeraka, a što je najvažnije, to joj se svidelo. Tako smo postigli čak i bolji kvalitet futrola i nema nikakvog čekanja ili kašnjenja jer, dok ja pravim nož, ona šije futrolu. Sve možemo sami da organizujemo i planiramo tako da klijenti budu u potpunosti zadovoljni.
Da li privatni život trpi zbog posla?
Ne, ni najmanje. Supruga i ja se uvek ispomažemo i složno rešavamo sve probleme koji naiđu.
Imamo trojicu sinova, i oni su tu i odrastaju pored nas. Ponekad ih uhvati pa počnu da se zanimaju za ono što radimo, a ponekad ih interesovanja odvedu na sasvim drugu stranu. Naše je da ih naučimo da moraju da rade, a šta će da rade, to je na njima.
Specijalizovali ste se za damaskus čelik, koji daje veoma lepe i neobične šare na sečivu. Zašto je baš on vaš izbor?
I tu su internet snimci „krivi“. Damaskus je jako cenjen u svetu jer se veoma teško pravi i predstavlja izazov za svakog kovača, a meni je to inspiracija. Volim da pravim nešto što niko drugi neće i što je skroz drugačije i neobično. Raditi iste modele svakog dana je dosadno. Moj cilj je da svaki klijent dobije unikatan komad i ode odavde srećan.
Koliko traje izrada noža i šta najviše volite da pravite?
Sve zavisi od detalja. U principu, od početka pa dok ne izađe iz radionice, potrebna su tri dana ili između 20 i 30 sati rada.
Najčešće radimo noževe od damaskus čelika, koji ima stotinak slojeva, jer se na taj način postiže najlepša šara. Recimo, nož koji ima 1.000 slojeva, a i takve izrađujemo, ima veoma sitnu šaru, koju je teško videti i estetski je inferiornija u odnosu na onu koju pravi manji broj slojeva. Opet, ne postoji razlika u samom kvalitetu jer su to dva čelika koja se mešaju, od kojih jedan ima do dva procenta nikla u sebi, i on je taj koji daje beličaste linije, a drugi ima dosta ugljenika. Po ostalim karakteristikama, ove dve vrste čelika su veoma slične, tako da u samom kaljenju nema nikakve razlike da li ima 100 ili 1.000 slojeva.
Kako dolazite do sirovina?
Čelik koji daje bele linije ne može da se nađe u Srbiji, tako da ga uvozimo sami iz Engleske. Manji deo uzimamo preko jedne švedske firme koja ima predstavništvo u Hrvatskoj, a kožu uzimamo od naših prodavaca, ali je proizvedena u Italiji.
Akcenat stavljamo na prirodne materijale, tako da, i prilikom izrade drški, ni drvo niti jelenske rogove niti kožu ne bojimo. Jedino što se koristi od veštačkih materijala je lepak.
Krenuli ste sa noževima, ali danas pravite i druge vrste sečiva, priveske, kopče za kaiševe... Kako je došlo do toga i šta najviše volite da pravite?
To nije bilo nešto što smo planirali. Jednostavno su se pojavili klijenti koji su pitali da li možemo da im napravimo, recimo, sekiru ili kopču za kaiš, a mi smo im izlazili u susret i ispunjavali želje koje su imali.
Što se tiče preferencija, nemam ih. Najviše volim da kujem, a sve ostalo je manje važno. Pričali smo skoro sa jedim kolegom da za to verovatno postoji neka „dijagnoza“. Evo, imam tri nakovnja, a čim vidim neki, ja bih da ga kupim. Imam više od 40 čekića, iako aktivno koristim dva. Isto je i sa kleštima, kojih imam pedesetak, a dvoje-troje koristim i ipak ću kupiti još ako naletim na njih, pogotovu ukoliko se radi o alatu starih majstora.
Ko su vam klijenti?
Što se tiče klijenata, krenulo je sa lovcima, kasnije su se pojavili kuvari, a zatim i ljudi koji su kolekcionari i vole noževe.
Svaki klijent ima svoje specifične želje i potrebe za određenim nožem jer univerzalno sečivo ne postoji. Ne postoji nož sa kojim ćemo da oborimo kladu i onda da njime oderemo životinju. Opet, kuvarski nož mora da bude tanak i fleksibilan a opet dovoljno tvrd i oštar da bi izdržao sve.
Klijente imamo iz cele Evrope, zatim iz Kanade, SAD, Meksika, a kada je istok u pitanju, najdalja destinacija gde smo slali nož bio je Singapur. Tečno govorim engleski i italijanski, tako da je Italija tržište na kome smo veoma zastupljeni, ali imamo porudžbine iz svih krajeva sveta. Zapravo, 70% naših noževa završi van Srbije.
Da li vam klijenti obično naručuju po jedan komad ili više njih?
Kako kad. Nema pravila. Recimo, skoro smo završili porudžbinu za kupca kolekcionara koji prvi put kupuje od nas. Uzeo je za sebe sedam noževa. U pitanju je naš čovek koji živi i radi u Švedskoj, i na svakom sečivu je želeo da ima svoje inicijale na ćirilici.
Po čemu se izdvajate od konkurencije?
Svaki majstor ima neki svoj specifičan stil i proces rada, i ljudi to prepoznaju. Recimo, za klijenta fotografišemo nož u svakoj fazi izrade: od pločice čelika preko brušenja, kaljenja i oštrenja do gotovog proizvoda. Tako svaki naš klijent dobije seriju slika koje dokumentuju sam proces izrade. Cene to ljudi. Danas je puno svega i najlakše je prepakovati neki kineski nož i reći da si ga napravio. Ovako, svaki nož ima svoju priču. Sve se svodi na to da, kada klijent sedne sa drugarima i pokaže im nož, nije u mogućnosti samo da im pokaže sečivo već ima o čemu da priča.
Kako vas klijenti pronalaze?
Preko društvenih mreža i sajta trkulja.rs. Malo nam je Fejsbuk pravio probleme i dva puta nas je blokirao po nožarskim grupama i zabranio da postujemo misleći da se radi o oružju.
Ovo, ali i iskustva nekih kolega kojima se dešavalo da im izbrišu nalog – a u tom slučaju gubite sve – dovele su do toga da nam se konačno upale lampice da je potrebno da, pored društvenih mreža, imamo i svoj sajt.
Sada nam porudžbine dolaze preko kontakt forme, sa sajta, ljudi dolaze. Zavrteli smo točak tako da, čak i da nam ugase društvene mreže, to nam ne bi bilo preterano bitno. Zapravo, čak smo i prestali da objavljujemo u grupama i sajt nam je postao primarni kanal. Evo, poslednja porudžbina koju imamo je za avgust naredne godine, tako da smo do tada puni.
Poslujete sa domaćim, ali i sa inostranim klijentima, zašto ste odlučili da sajt uzmete na .rs domenu?
Ne poznajem tu materiju tako da sam poslušao savet mojih prijatelja koji se bave sajtovima. Oni su me tako posavetovali, a i meni se dopalo da bude baš .rs domen jer smo firma iz Srbije.
Koliko je pandemija uticala na vaše poslovanje?
Nama je donela dobro. Zbog virusa ljudi su zatvoreni, a kad su zatvoreni, gase televizor zbog korone, ali uzimaju telefon u ruke, a tamo ih čeka naš sajt, tako da nam klijenata ne manjka.
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Većina majstora kod nas koristi makar 10 vrsta čelika, ako ne i više. Mi ne, tu smo na neka četiri jer ne možemo svi sve da radimo. Svaki čelik ima posebnu recepturu za kaljenje i nemoguće ih je sve ispitati do kraja. Mislim da smo doktorirali na ovome što radimo, i tu neće biti promene. Što se tiče modela, nemamo neke standardne već je svaki komad unikatan, tako da nam jedino preostaje da povećamo broj izrađenih predmeta. Imamo puno klijenata i želimo da ubrzamo proizvodnju i skratimo period čekanja.
Naravno, ne postoji opcija da nekome drugom damo da radi nož samostalno jer onda mušterija ne bi dobila moj rad, a to ne želim. Ipak je klijent rešio da dođe kod mene i čeka me godinu dana. To znači da mora dobiti moj rad. Ali, možda ćemo zaposliti nekoga ko će iseći komad drveta, očistiti radionicu... i tako nam pomoći da posao brže obavljamo.
Takođe, želimo da izgrađujemo i širimo svoj brend i u Srbiji i u inostranstvu jer, što bolje ime napravimo, rašće nam i cena. Tako ćemo moći da manje radimo, a skuplje da prodajemo.
Zavirite u majstorsku radionicu Dalibora Trkulje:
