Да је изрека „Свако је ковач своје среће“ истинита, на свом примеру доказао је, и то дословно, Далибор Тркуља, мајстор за израду сечива из Инђије. Пратећи своју пасију, удобну фотељу и кравату која га је свакодневно стезала Тркуља је заменио чекићем и клештима, а убрзо је на његовом лицу поново заиграо осмех.
Како сте почели да се бавите израдом ножева?
Нема никакве велике тајне иза љубави која се у мени родила према овом занату. Једноставно се догодило да сам на Јутјубу видео снимке прављења ножева, и то ми се одмах веома допало. Одмах сам пожелео да се опробам, тако да сам, негде 2014, 2015. године, почео да се бавим израдом ножева из хобија.
Како је изгледало правити први нож?
Главни проблем је било пронаћи добар челик и било какву информацију везану за сам процес прављења ножа. Колеге су, у том тренутку, држале и чувале своје знање чврсто за себе. Наравно, данас је то све мало другачије и лакше се могу сазнати ствари.
Тада су ми интернет снимци пуно помогли, а некако сам успео да дођем и до мање количине челика. Тада сам направио и прву машину за брушење. Тако сам кренуо, и од самог почетка знао да је то прави посао за мене.
С друге стране, имали сте успешну каријеру у сасвим другачијем послу.
Пре овога сам 15 година радио у једној иностраној фирми у Руми. Био сам први човек испод власника фирме и радио свашта: од организовања људи, фактурисања, увоза и извоза... Кренуо сам као радник, а завршио тако да ми се посао свео на то да читавог дана будем за рачунаром и са телефоном у рукама, а то није било нешто што ми је пријало. Последњих пар година нисам могао више да напредујем јер сам постигао максимум, а то да ли ће плата бити мало већа или мања није било претерано важно. Тешко ми је падало и то што сам због посла био одвојен од породице. И све то заједно ме је натерало да променим посао. Јесам прљав, али далеко задовољнији.
Почели сте сами, али данас посао радите Ви и супруга.
Пар година сам паралелно радио у тој фирми, а затим увече правио ножеве овде у радионици. У то време ми је један дечко из Руме правио футроле за сечива. Међутим, када сам се у потпуности посветио ковачком занату, решио сам да мало променим ствари и направим бољу организацију. Тако сам у јануару 2020. године разговарао са супругом и питао је да ли би пробала да, пошто је веома прецизна и пажљива, прави корице за ножеве. Пристала је, и одмах направила неколико савршених примерака, а што је најважније, то јој се свидело. Тако смо постигли чак и бољи квалитет футрола и нема никаквог чекања или кашњења јер, док ја правим нож, она шије футролу. Све можемо сами да организујемо и планирамо тако да клијенти буду у потпуности задовољни.
Да ли приватни живот трпи због посла?
Не, ни најмање. Супруга и ја се увек испомажемо и сложно решавамо све проблеме који наиђу.
Имамо тројицу синова, и они су ту и одрастају поред нас. Понекад их ухвати па почну да се занимају за оно што радимо, а понекад их интересовања одведу на сасвим другу страну. Наше је да их научимо да морају да раде, а шта ће да раде, то је на њима.
Специјализовали сте се за дамаскус челик, који даје веома лепе и необичне шаре на сечиву. Зашто је баш он ваш избор?
И ту су интернет снимци „криви“. Дамаскус је јако цењен у свету јер се веома тешко прави и представља изазов за сваког ковача, а мени је то инспирација. Волим да правим нешто што нико други неће и што је скроз другачије и необично. Радити исте моделе сваког дана је досадно. Мој циљ је да сваки клијент добије уникатан комад и оде одавде срећан.
Колико траје израда ножа и шта највише волите да правите?
Све зависи од детаља. У принципу, од почетка па док не изађе из радионице, потребна су три дана или између 20 и 30 сати рада.
Најчешће радимо ножеве од дамаскус челика, који има стотинак слојева, јер се на тај начин постиже најлепша шара. Рецимо, нож који има 1.000 слојева, а и такве израђујемо, има веома ситну шару, коју је тешко видети и естетски је инфериорнија у односу на ону коју прави мањи број слојева. Опет, не постоји разлика у самом квалитету јер су то два челика која се мешају, од којих један има до два процента никла у себи, и он је тај који даје беличасте линије, а други има доста угљеника. По осталим карактеристикама, ове две врсте челика су веома сличне, тако да у самом каљењу нема никакве разлике да ли има 100 или 1.000 слојева.
Како долазите до сировина?
Челик који даје беле линије не може да се нађе у Србији, тако да га увозимо сами из Енглеске. Мањи део узимамо преко једне шведске фирме која има представништво у Хрватској, а кожу узимамо од наших продаваца, али је произведена у Италији.
Акценат стављамо на природне материјале, тако да, и приликом израде дршки, ни дрво нити јеленске рогове нити кожу не бојимо. Једино што се користи од вештачких материјала је лепак.
Кренули сте са ножевима, али данас правите и друге врсте сечива, привеске, копче за каишеве... Како је дошло до тога и шта највише волите да правите?
То није било нешто што смо планирали. Једноставно су се појавили клијенти који су питали да ли можемо да им направимо, рецимо, секиру или копчу за каиш, а ми смо им излазили у сусрет и испуњавали жеље које су имали.
Што се тиче преференција, немам их. Највише волим да кујем, а све остало је мање важно. Причали смо скоро са једим колегом да за то вероватно постоји нека „дијагноза“. Ево, имам три наковња, а чим видим неки, ја бих да га купим. Имам више од 40 чекића, иако активно користим два. Исто је и са клештима, којих имам педесетак, а двоје-троје користим и ипак ћу купити још ако налетим на њих, поготову уколико се ради о алату старих мајстора.
Ко су вам клијенти?
Што се тиче клијената, кренуло је са ловцима, касније су се појавили кувари, а затим и људи који су колекционари и воле ножеве.
Сваки клијент има своје специфичне жеље и потребе за одређеним ножем јер универзално сечиво не постоји. Не постоји нож са којим ћемо да оборимо кладу и онда да њиме одеремо животињу. Опет, куварски нож мора да буде танак и флексибилан а опет довољно тврд и оштар да би издржао све.
Клијенте имамо из целе Европе, затим из Канаде, САД, Мексика, а када је исток у питању, најдаља дестинација где смо слали нож био је Сингапур. Течно говорим енглески и италијански, тако да је Италија тржиште на коме смо веома заступљени, али имамо поруџбине из свих крајева света. Заправо, 70% наших ножева заврши ван Србије.
Да ли вам клијенти обично наручују по један комад или више њих?
Како кад. Нема правила. Рецимо, скоро смо завршили поруџбину за купца колекционара који први пут купује од нас. Узео је за себе седам ножева. У питању је наш човек који живи и ради у Шведској, и на сваком сечиву је желео да има своје иницијале на ћирилици.
По чему се издвајате од конкуренције?
Сваки мајстор има неки свој специфичан стил и процес рада, и људи то препознају. Рецимо, за клијента фотографишемо нож у свакој фази израде: од плочице челика преко брушења, каљења и оштрења до готовог производа. Тако сваки наш клијент добије серију слика које документују сам процес израде. Цене то људи. Данас је пуно свега и најлакше је препаковати неки кинески нож и рећи да си га направио. Овако, сваки нож има своју причу. Све се своди на то да, када клијент седне са другарима и покаже им нож, није у могућности само да им покаже сечиво већ има о чему да прича.
Како вас клијенти проналазе?
Преко друштвених мрежа и сајта trkulja.rs. Мало нам је Фејсбук правио проблеме и два пута нас је блокирао по ножарским групама и забранио да постујемо мислећи да се ради о оружју.
Ово, али и искуства неких колега којима се дешавало да им избришу налог – а у том случају губите све – довеле су до тога да нам се коначно упале лампице да је потребно да, поред друштвених мрежа, имамо и свој сајт.
Сада нам поруџбине долазе преко контакт форме, са сајта, људи долазе. Завртели смо точак тако да, чак и да нам угасе друштвене мреже, то нам не би било претерано битно. Заправо, чак смо и престали да објављујемо у групама и сајт нам је постао примарни канал. Ево, последња поруџбина коју имамо је за август наредне године, тако да смо до тада пуни.
Послујете са домаћим, али и са иностраним клијентима, зашто сте одлучили да сајт узмете на .rs домену?
Не познајем ту материју тако да сам послушао савет мојих пријатеља који се баве сајтовима. Они су ме тако посаветовали, а и мени се допало да буде баш .rs домен јер смо фирма из Србије.
Колико је пандемија утицала на ваше пословање?
Нама је донела добро. Због вируса људи су затворени, а кад су затворени, гасе телевизор због короне, али узимају телефон у руке, а тамо их чека наш сајт, тако да нам клијената не мањка.
Какви су вам планови за будућност?
Већина мајстора код нас користи макар 10 врста челика, ако не и више. Ми не, ту смо на нека четири јер не можемо сви све да радимо. Сваки челик има посебну рецептуру за каљење и немогуће их је све испитати до краја. Мислим да смо докторирали на овоме што радимо, и ту неће бити промене. Што се тиче модела, немамо неке стандардне већ је сваки комад уникатан, тако да нам једино преостаје да повећамо број израђених предмета. Имамо пуно клијената и желимо да убрзамо производњу и скратимо период чекања.
Наравно, не постоји опција да некоме другом дамо да ради нож самостално јер онда муштерија не би добила мој рад, а то не желим. Ипак је клијент решио да дође код мене и чека ме годину дана. То значи да мора добити мој рад. Али, можда ћемо запослити некога ко ће исећи комад дрвета, очистити радионицу... и тако нам помоћи да посао брже обављамо.
Такође, желимо да изграђујемо и ширимо свој бренд и у Србији и у иностранству јер, што боље име направимо, рашће нам и цена. Тако ћемо моћи да мање радимо, а скупље да продајемо.
Завирите у мајсторску радионицу Далибора Тркуље:
