Pavle Đorđević, direktor brenda „Organela”, dokaz je da snovi mogu postati stvarnost. Još pre nego što će upisati Poljoprivredni fakultet, on je sanjao o svom malom parčetu zemlje koje će obrađivati i uživati u prirodi. Danas Pavle poseduje četiri hektara na kojima uzgaja sertifikovano organsko voće i povrće i, sa svojim udruženjem „Bašta može svašta”, proizvodi besplatnu zdravu hranu za decu koja se leče od raka, a smeštana su u NURDOR-ovim roditeljskim kućama.
Kada se rodila ideja da iz grada pređete u selo i započnete organsko uzgajanje voća i povrća?
Kada sam upisivao fakultet, imao sam neku ideju, ali je ona bila daleko od ovoga gde smo sada. Kada sam bio gimnazijalac, znao sam okvirno u kom smeru bih želeo da idem, ali nisam imao tu širinu da zamislim neke stvari. Tako sam odlučio da upišem Poljoprivredni fakultet jer me je strašno privlačilo da budem u prirodi, da budem okružen biljkama. Ne znam odakle tolika ljubav prema tome.
Pretpostavljam da je koren svega u tome što nikada nisam imao ni baku ni deku na selu. Znate, kada se u septembru vratite u školske klupe pa vam nastavnik srpskog da pismeni zadatak na temu „Kako sam proveo letnji raspust”, svi su pričali, sa toliko ljubavi, kako su bili kod bake i deke na selu. Kada čuješ sve te lepe priče o selu, doživiš ga na potpuno drugačiji način u odnosu na nekog ko živi na selu. Odatle verovatno i želja za tim.
Zapravo sam tek tokom fakulteta prvi put video prave voćnjake, susreo se sa organskom proizvodnjom i, uopšte, stekao sliku o svemu tome. Pre fakulteta naum je bio neka kućica sa malom okućnicom. Međutim, kako sam malo zagazio u struku, poželeo sam da imanje ima barem hektar, pa dva hektara. I tako smo došli do četiri hektara, koliko ima ovo imanje.
U priču zvanu „Organela” zakoračili ste sami.
Krenuo sam sam, ali porodica je tu bila da podrži ceo moj put, što je enormno važno. Pogotovo kad iz grada ideš na selo i ulaziš u nešto nepoznato. Kako je njima nepoznato, tako je i meni. Znaš koji je cilj, čemu se teži, ali ne znaš šta da očekuješ: da li će ići ili neće ići, da li će padati grȁd ili neće, kako ću se snaći na selu. Sve su to nepoznanice. Ipak, trebalo je početi, a zatim tražiti saradnike.
Da li je taj proces bio komplikovan?
U startu sam krenuo da tražim pojačanje. Potpuno mi je bilo jasno da ne mogu sve sam da radim. Koncept po kome sam sve zamislio da radi je veoma zahtevan, jer ti nisi ovde samo proizvođač koji sadi i bere. Moraš sve to da pakuješ, moraš da imaš distribuciju, moraš da imaš prodaju i marketing. Imao sam, bukvalno, firmu u malom, a tek sam kretao u čitavu priču. Nije mi cilj da proizvedem voće i povrće i sve to prodam nekoj hladnjači, nego je koncept da se proizvod isporučuje kupcu na kućnu adresu. To dodatno usložnjava i otežava priču, ali ipak verujem da je ovakav način daleko perspektivniji.
Prvi koji mi se pridružio bio je Miloš, moj kolega sa fakulteta sa kojim sam pričao o svojim planovima i pitao ga da li želi da radi sa mnom, a vrlo brzo su nam u pomoć došli Darko, Nikola, Teodora i Marija. Tako smo formirali tim „Organela”.
Početak je obično veoma težak. Da li je i sa vama to bio slučaj?
Na samom početku nemaš nikakav profit jer nemaš šta da prodaš. Trebalo je da krenemo sa malinama, ali se posao izjalovio zbog nekih sadnica koje su bile neadekvatne. Sve je bilo u minusu jer sam morao da često dolazim na imanje iz Beograda, gde sam radio kako bih imao od čega da živim, a trebalo je plaćati gorivo. Morao sam da pronađem način da makar pokrijem troškove. Tako sam došao na ideju da ubacimo kokoške i od prodaje njihovih jaja bude novca bar za gorivo. I to je dobro krenulo.
Onda je jedna moja rođaka, inače veliki zaljubljenik u prirodu, došla na imanje. Prvo što je videla jeste da ima puno koprive, bagrema i divlje nane. Sve ovo je već bilo tu kada sam kupio zemlju. Zahvaljujući njoj smo na tržištu ponudili prvo svežu koprivu, zatim i čorbu od koprive, i na kraju smo pravili i organski potaž. Uz to smo počeli da prodajemo čaj od nane i počeli da prerađujemo i prodajemo voće koje je raslo na imanju.
Odjednom smo imali svoj mali asortiman koji nam je omogućio da opstanemo jer je postojao veliki broj ljudi koji su želeli upravo ono što smo im nudili.
Da nije bilo koprive, divlje nane, divljeg matičnjaka, rastavića i zatečenog voća, verovatno ne bi sve krenulo tako energično.
Ubrzo su mnogi čuli za vas.
Te 2018. godine smo napravili brend „Organela” i počeli da se predstavljamo na društvenim mrežama. Gotovo preko noći su različiti mediji počeli da pišu o nama i tako je sve više ljudi čulo za ono što radimo. Zahvaljujući toj pažnji, bili smo pozvani na dvor za 100 godina srpsko-ruskog prijateljstva kao dobar primer firme koja dobro posluje.
I tako je to krenulo, stepenik po stepenik, da se širi.
Zašto ste se odlučili za proizvodnju organskih proizvoda?
Prvo što želiš jeste da tvoja porodica ima nešto neprskano i zdravo. Zapravo ne vidim kao ispravan bilo kakav drugi način proizvodnje. Jednostavno, ne mogu da zamislim da prskam neku biljku hemijom i da se to posle jede. I ne truješ samo biljke, truješ i životinje. Ceo eko-sistem i uopšte ta neka samoodrživost je nešto prijemčivo za život.
Mnogo je lepo kada ubaciš trulo povrće u komposter, pa u glistenjak, i dobiješ humus, koji iskoristiš posle ponovo za sadnju. Imaš bunarsku vodu, koju koristiš za piće. Ako ne zagađuješ tu vodu, ona otiče posle u jezero, a iz tog jezera ponovo zalivaš zemlju.
Veoma je bitno da ceo taj krug bude zdrava, čista priča, jer to je eko-sistem, to je priroda u kojoj živimo.
Da li je isplativija konvencionalna proizvodnja? Mislim da je najisplativije da se na nekoliko hektara uradi jedna kultura. Ako bi se to tretiralo i radilo na konvecionalni način, bilo bi isplativije, lakše, ne bi bilo potrebe za toliko ljudstva u firmi, ne bi bilo potrebe toliko meseci da se radi, nego, odradiš par meseci posao, i završiš. Ali, to nije ono što želim.
Čim je imanje kupljeno, sklopili smo ugovor sa sertifikacionom kućom, da oni urade analizu zemljišta, da urade sve analize koje su potrebne da se vidi da li je zemlja tretirana ili nije. Polako smo ulazili u taj proces sertifikacije i sada smo zvanično sertifikovani proizvođači.
Spomenuli ste da ste ranije imali koke. Međutim, sada ih nema u dvorištu.
Što se tiče koka, na samom imanju koke više ne obitavaju. One su bili puštene, a vi kad posejete nešto, one pojedu sve. Mi smo u roku od odmah ostali bez blitve, sve su obrstile. Organska proizvodnja sa njima je jako teška, tj. da imate kombinaciju povrća i njih. Takođe, nismo želeli da ih ograničavamo i zatvaramo. Zaista smo želeli da one idu kuda god žele. Zato smo naše koke preselili na drugo imanje, kod dve bake koje imaju velike livade i ništa ne gaje. Tamo su u potpuno istim uslovima kao što bi ovde bile, samo što mi ovde imamo prostora da se bavimo i povrtarskom proizvodnjom. Bake su svakako već stare i ne bi se bavile tom proizvodnjom, pa smo skockali da lepo bude i njima, da one imaju sigurno tržište i zaradu. Ta jaja su istog kvaliteta kao da su gajena ovde, i tako smo spojili lepo i korisno za sve.
Na koji način isporučujete robu?
Izbegavamo slanje kurirskim službama. Mi pokrivamo Valjevo i Beograd, tu donosimo ljudima direktno na kućnu adresu. Kad uberemo povrće, stavimo u vozilo - leti je to hladnjača - i onda ono stigne ljudima u toku tog dana. Kad se šalje kurirskom službom, posebno ako su to jagode, maline, kupine, blitva, zeleniš, to se sparuši. Ti to pošalješ, a oni prvo smeštaju u neki magacin, tumbaju... Stigne to do ljudi, ali nije tog kvaliteta koji mi pošaljemo i želimo da ljudi dobiju.
Imamo i neočekivano mnogo upita iz Novog Sada, ali nam, zasad, nedostaje logistika kako bismo mogli da pokrijemo i ovaj grad, ali polako...
Pokrenuli ste i jedan poseban, veoma lep humanitarni projekat na imanju. Kako je došlo do toga?
„Organela” ima četiri hektara. Jedan hektar je odvojen za „Bašta može svašta”. To je udruženje osnovano sa ciljem da gajimo organsko voće i povrće, a svi proizvodi odatle idu besplatno za decu koja se leče od raka, a smeštena su u NURDOR-ovim roditeljskim kućama. Ta ideja se rodila još krajem 2019. godine, nakon što se Darko priključio timu.
Naime, on je samoinicijativno spominjao NURDOR, koliko im znači svaka donacija i pomoć, i koliko je deci sve to potrebno. Kad sam ga upitao kako sve to zna, on mi je rekao da je sa 9 godina imao leukemiju od koje se izlečio. To nam je svima dalo motiv više. Ja mogu da razumem da je toj deci teško, ali on iz prve ruke zna kako im je. Kad neko prođe kroz to, zna koliko je važna hrana. Dovoljno su deca izložena hemiji i lekovima, te je potrebno da im se olakša i pomogne.
Projekat smo pokrenuli u junu ove godine i „Bašta” je počela neverovatnom brzinom da se razvija zahvaljujući volonterima koji su dolazili iz različitih firmi. Mnogo nam znači saradnja sa Mladim istraživačima Srbije. Oni su organizovali kampove svakog meseca, gde je dolazilo do 15 volontera na 15 dana da nam pomaže na imanju oko „Bašte”. Pritom su to ljudi od 18 do 30 godina. Toliko mladih je bilo ovde i prošlo u okviru tih kampova. Vodili smo ih na obližnje Kameničko jezero, gde su plivali, veslali, igrali odbojku. Dakle, nije samo rad. Radi se možda pet-šest sati dnevno, ostalo je slobodno vreme za druženje. To je nestvarna energija! S jedne strane, završi se posao koji treba, a s druge strane, bude prelepo iskustvo.
Nedavno su nam bili volonteri iz jedne firme. Došao je minibus sa 15-20 zaposlenih i mnogo nam je značila njihova pomoć. Prvo, ta energija, kad neko dođe i hoće da radi i po vrućini. Iz NIS-a kad su došli letos, bila su 43 stepena dok su oni sadili, i nije im bilo mrsko. Ta energija te toliko gura da je to neverovatno.
Šta dalje planirate sa projektom „Bašta može svašta”?
Cilj ove priče je da „Bašta” poraste. Ona je sada već dovoljno velika da može da podmiri potrebe dečice i uopšte celih porodica koje su u tim kućama. Nadamo se da će biti još više proizvoda i da druga udruženja mogu da dobiju tu hranu. S obzirom na podršku koju dobijamo, mislimo da će se „Bašta” proširiti i da će druge farme moći da primene isti koncept. Takođe, druge organske farme su nam se priključile, sa sertifikovanim paradajzom, paprikom, malinom, sokom od aronije, a udružili su se i neki poljoprivrednici, jer mi ne možemo da gajimo sve.
Važno nam je da ova priča bude samoodrživa, da ceo koncept živi sam od sebe, a ne od donacija. Trenutno se skupljaju donacije na platformi donacije.rs. Tu svako može da donira koliko god želi. Cilj je da skupimo sredstva da napravimo smeštajne kapacitete na brdu, gde će volonteri moći da spavaju, umesto da spavaju u šatorima, gde ih sada smeštamo. Kada nema volontera, izdavaće se taj smeštaj i onda će sav novac ići za „Baštu”.
Ovo nam je potrebno zato što sama „Bašta” zahteva i stajnjake, semena, sistem za navodnjavanje... Jednostavno, kao što u „Organeli” moramo stalno da ulažemo, tako je i sa „Baštom”.
Imamo fantastičnu pokrivenost volonterima, ali opet bolje što više biti nezavisan u proizvodnji, da i volonterima bude lakše. Ako ih i nema u nekom periodu, da možemo sve sami lakše da iznesemo. Mi ovde svakako uskačemo u „Baštu”, pomažemo, vodimo računa svakog dana, ali je neophodno učiniti da sve bude samoodrživo.
Za sve te volontere, pored izleta, obezbedili ste i zabavu na samom imanju.
Objekat koji je nekada bio štala pretvorili smo u sportsko-rekreativni centar. Sve smo lepo očistili i sredili i postavili sprave za vežbanje, sto za stoni tenis, stoni fudbal, pikado, imamo i razne društvene igre. Uveče se tu okupljamo i zabavljamo. Ako je vedro, uveče se izađe napolje, prostre se ćebe, zapali se vatrica ako je hladno, pa se gledaju zvezde. Nestvarno su lepa druženja ovde.
Postali smo, na neki način, kao centar za mlade. Najprostije rečeno, vole ljudi da dođu. Malo se radi, malo radi i kotlić i roštilj, pa onda ležaljke razvučemo između drveća...
Ovde svako može da pronađe sebe i zato svi koji dođu ovo doživljavaju kao svoje, što je posebno lepo. Koliko se obradujemo kad ljudi pitaju kako napreduju biljke, dokle su stigle, šta je sa onim što smo sadili, da li je to uspelo... To je nešto nestvarno!
Inače, ljudi se plaše odlaska na selo zato što misle da je dosadno, da nema mladih. Priroda i društvo je jedna celina koju treba zaokružiti. Kad to postoji, to jednostavno funkcioniše. A ovde ima dosta nas u ekipi. Drugo, na selu, u Valjevskoj Kamenici, ima stvarno sjajnih ljudi. Neko možda zamišlja da se sve svodi na čupanje i sađenje. Ne. To su sve ljudi potpuno širokih shvatanja. Družimo se sa tim fantastičnim ljudima. Kad drugi dođu, začude se koliko nas ovde ima.
To je stvarno lepa slika koja treba da živi i da se obogati, kao i što se dešava. LJudi nas neretko zovu i pitaju da li ima neko imanje na prodaju. Tako da su se neki mladi i nastanili ovde na samom selu, što mnogo znači i njima i nama.
Kakvi su vam planovi za budućnost?
Što se tiče planova, asortiman nam se već iskristalisao. Uveliko znamo šta dogodine treba da pojačamo, a šta da smanjimo. Od povrća imamo: paradajz, krastavac, tikvice, zelene i crvene paprike, lubenicu, dinju, blitvu, spanać, peršun, celer, cveklu, šargarepu, rukolu. Onda od voća: šljive, jabuke, kruške, maline, kupine, ribizle, i jagode, koje su nam postale svojevrsni zaštitni znak. Stvarno imamo dosta toga da ponudimo.
Kad je reč o budućim planovima, nije nam cilj da se širimo, da budemo ogromni proizvođači, da budemo dominantni na tržištu u tom pogledu. Bitno nam je da održimo tu zajednicu sa svojim stalnim kupcima, da imamo kapacitet za određeni broj porodica.
U budućnosti ćemo uključivati i kooperante. Nama je to bio plan u samom startu. Bili smo u kontaktu sa ljudima koji nisu znali da će biti kooperanti, ali kad vidite kako rade, ponudite im saradnju. Cilj nam je da idemo u tom smeru, jer postoje neke kulture koje bolje uspevaju na većoj nadmorskoj visini, a mi nemamo te uslove. Mi želimo da dopunimo asortiman a da kvalitet ostane isti.
Ako bismo se proširili na mnogo hektara, izgubili bismo korak. Bolje da je više ljudi uključeno u to, da se širi na više geografski različitih lokacija. Primera radi, ako ovde udari grȁd, sve je propalo. Ali, ukoliko postoji i farma na drugom mestu, to može da smanji rizik.
To je jedan smer. Ono što je drugi smer jeste turizam. Broj ljudi koji je prodefilovao ovde pokazatelj je da ima potrebe za time. LJudi svrate, hteli bi da prenoće, a, nažalost, nemaju gde. Snađemo se, imamo šatore, ali nemamo smeštajne kapacitete za turiste.
Takođe, želimo i da otvorimo svojevrstan restoran koji bi funkcionisao tako da, sa našim kuvarima, unapred vidite šta je u ponudi, izaberete jelo, i tog dana u toliko sati vas čeka spremna klopa. Za taj dan može da bude jedna ekipa, maksimalno dve, i to je sve, ne primaju se rezervacije drugih gostiju. Poenta je da ljudi koji dođu ovde imaju svoj mir, uživaju sa decom, životinjama, da su u prirodi. NJima nije stresno, nama nije stresno, nema halabuke iz kuhinje. Poenta je zadržati taj koncept laganog života.
Uz to, želimo da napravimo i mali pogon za preradu. Mi, na primer, našu sirovinu nosimo u firme koje imaju HACCP i ispunjavaju sve uslove da mogu da se bave preradom. Međutim, mali pogon za preradu bi nam odlično došao. Primera radi, ima mnogo paradajza. Odseče se onaj deo koji ne valja, onaj koji valja ostane, preradi se, i tako sve bude iskorišćeno, za šta nije moguće angažovati nekoga za preradu jer im se ne isplati da aktiviraju svoje velike pogone za 20 kg paradajza.
Svoje proizvode na tržište plasirate preko interneta. Koliko vam je sajt značajan kao marketinški alat? Zašto ste baš odabrali domen .rs?
Cela ta veb-prodavnica je napravljena pre korone, a korona je samo potvrdila da smo izabrali dobar put kada smo se odlučili za onlajn poručivanje.
Drugo, na ovaj način smo napravili most između proizvođača i kupca, čime smo omogućili niže cene proizvoda, tako da nam je sajt zaista bio vetar u leđa.
Što se tiče izbora domena, naša priča je, zasad, lokalnog karaktera. I „Bašta može svašta” je na domenu .rs, a i činjenica je da omogućava bolje pozicioniranje u rezultatima pretrage, što je veoma značajno za samo poslovanje.
Inače, sajt nam je najviše pomogao u automatizaciji, jer su se, pre toga, narudžbine prenosile usmeno i pismeno. Na primer, neko poruči na sajtu, tamo nam izađe sve: faktura, koliko čega treba, tačno zna ta osoba šta je poručila, koliko to košta. Drugo, tu fakturu samo ovde odštampamo. Sa tom fakturom ide se u polje, bere se koliko čega treba. Pre toga je bilo telefonom, pa praviš spiskove, izgubi se mnogo vremena.
Naravno, ima i dalje ljudi koji ne koriste sajt. Ili ne žele ili vole da se čuju sa nama i ispričaju i raspitaju se o stvarima koje ih zanimaju, što je potpuno normalno.
Takođe, sajt nam je učinio dostupnom mogućnost da se ljudi registruju i dobiju stalan popust od 10% na sve proizvode, a redovnim mušterijama pružamo i dodatne povlastice.
Sve u svemu, sada ne mogu ni da zamislim čitav posao bez sajta.
Pogledajte pruču o imanju na kom se gaje organska hrana i humanost.
