Ова тема је нарочито постала актуелна развојем и унапређењем smart contract-а и појавом нових blockchain open source сервиса попут Итиријума (Ethereum). Тако су компаније и стартапи добили шансу да олакшано дођу до капитала кроз своје IPO eмисије дигиталне имовине, а овако емитовани токени размењивани су на секундарном тржишту где је понуда и тражња одређивала њихову вредност.
Паралелно с том применом ове нове технологије развијала се и идеја о креирању сасвим јединствених токена, који су емитовани како би представљали заправо потврду о неком конкретном праву његовог имаоца. Нешто попут хартије од вредности која би гласила на доносиоца, само у дигиталној форми. Оваква примена се даље у теорији разрађивала од потврда о поседовању неког права на дигиталном садржају, па чак до пројектоване примене у поступцима уписа права на непокретности односно дигиталног катастра или било које друге базе података. Дакле, јединствени токени или non-fungible токени (НФТ) представљају неку врсту сертификата који доказује да његов ималац поседује неко право.
Своју највећу примену НФТ је имао код доказивања права над бестелесним стварима односно правима на садржају који је креиран и размењује се у дигиталној форми. Уметници који су своја дела испољавали у електронским и неопипљивим облицима од појаве интернета и олакшаног протока информација имали су проблем како да остваре своја права односно спрече неконтролисано умножавање садржаја над којим имају право интелектуалне својине. Појава НФТ-а била је савршено решење да се у мору до бесконачности умножених примерака дигиталних фајлова лакше означи носилац права.
Први значајан трансфер права својине на бестелесној ствари преко НФТ-а спровео је графички дизајнер Мајк Винкелман (Mike Winkelmann) познат као Бипл (Beeple), продавши у марту 2021. године дигитални запис свог уметничког дела преко аукцијске куће „Кристи“ (Christie’s) за читавих 69.346.250 долара, чиме је ова аукција ушла у историју по трећој највећој постигнутој вредности за дело живог уметника. Након тог догађаја, за НФТ је чула шира јавност и питала се шта је то, односно да ли је превара, продаја магле или нешто револуционарно што ће заувек променити начин на који се врши промет права.
Овај вид инвестирања у дигиталну имовину као доказ о поседовању права својине на делу у дигиталној форми може се посматрати и кроз другу сврху, која не мора бити примарна, али свакако може бити садржана у вољи и мотивима купца. Овакав вид куповине дигиталне имовине може представљати начин да се одређени уметник који се бави креирањем дигиталних садржаја финансијски подржи, с обзиром на то да се, због карактеристика дигиталне форме, често могу чути аргументи да ова врста уметности није довољно вреднована односно да се не може лако монетизовати.
Још једна велика предност улагања у дигиталну имовину је и могућност њеног дељења на ситније делове. По истом принципу како се деле биткоин или итиријум, до ситних децимала, више инвеститора може бити носилац права својине на некој дигиталној имовини. Таквим уделима се може касније трговати и на берзи, независно од права других сувласника. По истом принципу се може емитовати и токен који је доказ о власништву на неком уметничком делу које није у дигиталној форми, већ је изложено у некој галерији или музеју, а удео у његовој својини се може купити на берзи.
Доказ да ће незаменљиви токени ту остати и да су широко прихваћени од стране новије генерације инвеститора јесу и изложбе које се организују специјално за излагање дигиталних форми уметности, као и постављање веб-платформи где се токени могу куповати у замену за криптовалуте. У пројекте организовања изложби дигитално креираних дела на бази НФТ технологије укључени су и највећи светски музеји попут петроградског Ермитажа.
ШТА СЕ ЗАПРАВО ДОБИЈА КУПОВИНОМ НЕЗАМЕНЉИВИХ ТОКЕНА
Најинтересантнији део трансфера НФТ везаног за права на уметничком делу Мајка Винкелмана јесте чињеница да су у предаукцијским условима публикованим од стране „Кристија“ навели да купац заправо не стиче никаква права интелектуалне својине на делу, па ни права на репродуковање и коришћење дела, већ само тзв. „голо право својине” на дигиталном запису односно фајлу. Тако, с обзиром на немогућност јавног саопштавања, осим колекционарских побуда, питање је да ли постоје друге користи које би овај стицалац имао од овог уметничког дела.
Како се за сваку конкретну трансакцију која се одвија на платформама преко којих се врши располагање правима на НФТ токенима прецизно уговара који се обим права уступа стицаоцу токена, потенцијални купци најпре морају, пре него што се трансакција обави, да провере услове куповине. Дакле, у појединим случајевима се стиче већи обим права, укључујући и права интелектуалне својине, док се у неким ситуацијама располаже само дигиталним записом као дигиталним примерком дела, без права на јавно приказивање и умножавање.
НФТ КОЛЕКЦИОНАРСТВО
Заговорници традиционалних уметничких форми негирају било какву вредност нових уметничких облика, а тренд инвестирања у њих називају неодрживим и вештачки начињеним балон ценама; иако је вредност уметничких дела, без обзира на форму, увек заснована на истом принципу – понуди и тражњи. И све док има купаца вољних да понуде новац за одређено дело, његова вредност ће остати стабилна или ће се повећавати.
С обзиром на нове генерације које су одрасле тргујући криптоимовином и (које) немају страх од поседовања невидљиве имовине и нематеријалних добара, дигиталној уметности време иде наруку.
Ако бисмо анализирали колекционарство уопштеније, како са финансијског тако и са психолошког аспекта, можемо закључити да скоро сви аргументи које можемо изнети за и против инвестирања у НФТ стоје и за инвестирање у традиционалне форме уметности. Штавише, дигиталне НФТ сертификате, који су заправо и једини валидан доказ о својини, карактерише лака преносивост и одсуство ризика од физичког оштећења или уништења.
Већ смо констатовали да будућност колекционарства у великој мери зависи од односа нових генерација према уметности, њеним формама, али и инвестирању уопште. Коначно, са појавом НФТ и дигиталних уметности, нова блокчејн генерација инвеститора сада има довољно знања и мотива да се опроба у овој модерној форми колекционарства.
Модерни инвеститори, без разлике у односу на инвеститоре у класичне уметничке облике, мотивише веровање да ће истом делу касније расти цена, односно да ће неко платити више за његово поседовање. Као што је неком незамисливо и нерационално инвестирање стотина милиона евра у платно које се након тога чува у специјалним добро обезбеђеним сефовима са посебном регулацијом влаге и температуре, слични ставови се могу очекивати и у погледу инвестирања у дигиталну имовину, која још има предност јер се не мора чувати на такав начин, и лакше се може преносити широм света.
Чињеница је да је традиционално колекционарство прошло тест времена, који инвестирање у НФТ тек очекује. Како се у пракси показало да технологија и иновација увек нађу пут, не сумњамо да модерне облике инвестирања у уметност чека светла будућност.
