Навикнути на комфор који пружа интернет у свакодневном раду, умрежавању са људима, као и доступност различитих сервиса, корисници често нису ни свесни правног оквира у ком функционише овај глобални сервис, који није ништа мање сложен од његове техничке структуре.
Сваком интернет садржају или интернет сервису приступа се преко неког назива интернет домена који је словна адреса интернет локације. Свима добро познати начини коришћења назива интернет домена су адресе интернет сајтова и е-поште. Међутим, они се користе и за бројне друге намене, као што су преузимање докумената или прослеђивање и унос података у различите базе. Да би се процеси успешно одвијали, заслужан је систем назива домена – DNS, условно речено телефонски именик интернета. Када се захтева услуга на неком називу интернет домена, управо DNS покреће потрагу за одређеном IP адресом.
Изузетно важну улогу играју регистри интернет домена највишег нивоа какав је РНИДС јер је њихов основни задатак да управљају DNS техничком инфраструктуром за домене највишег нивоа. Поред тога, организују процес регистрације назива домена, одржавају базе регистра и развијају правила у вези са регистрацијом назива домена, као и механизме за заштиту права до чијих повреда често долази приликом регистрације назива домена.
Да би садржај био доступан преко интернета и да му се може приступити на неком интернет домену, он мора бити сачуван на најмање једном рачунару или серверу који је повезан на интернет. Онај ко објављује садржај може да користи сопствени рачунар или сервер или, вероватније, услуге и инфраструктуру пружаоца услуга хостинга. Тако садржај постаје доступан другим корисницима интернета.
Садржај који корисници пласирају може бити различит, а није реткост да неко постави и садржај који се може оквалификовати као противзаконит. Да ли ће и какав садржај бити тако означен зависи од бројних фактора – од конкретног случаја, али и правног оквира, па се таква квалификација разликује од једне до друге државе.
Корисници и надлежни органи предузимају различите мере како би такав садржај био уклоњен, а често постављано питање јесте каква је и да ли у том процесу постоји улога регистра домена који управља доменским простором у оквиру кога је садржај доступан.
Ни домаћа ни међународна пракса не проналазe да регистри домена имају право или обавезу да реагују поводом назива домена на коме се спорни садржај налази, без одговарајућег акта надлежне институције. Која институција ће бити доносилац такве одлуке зависи од сваке државе понаособ.
Таква је ситуација и са националним доменима. Општим условима о регистрацији назива националних интернет домена (члан 10), који се односе на .rs и .срб домене, уређено је питање одговорности регистранта. Ступањем у уговорни однос, односно регистрацијом назива домена, регистрант посебно изјављује и тврди да, према свом најбољем знању и искреном уверењу, регистрација траженог назива домена не вређа право интелектуалне својине или неко друго субјективно право трећих лица, као и да су сви подаци наведени у захтеву за регистрацију истинити и потпуни. Регистрант, такође, изјављује да назив домена не региструје противно начелу савесности, поштења и добрих пословних обичаја, те да назив домена неће свесно користити противно тим начелима. Даље је наведено да регистар не сноси одговорност за штету која настане због давања нетачних података о регистрацији назива домена, нити због неовлашћеног или противправног коришћења назива домена од стране регистранта.
Престанак регистрације је, Општим условима (члан 21), предвиђен у следећим случајевима: уколико тело за алтернативно решавање спорова у вези са регистрацијом назива домена својом одлуком наложи престанак регистрације; ако правноснажном одлуком надлежног суда буде наложен престанак регистрације назива домена; ако надлежни јавни тужилац својим актом наложи престанак регистрације назива домена. Дакле, регистар назива домена не оставља простора за реакцију у другим случајевима поред наведених, без обзира на то да ли је реч о повреди права трећих лица путем садржаја или самим називом домена.
Широм света је уређено да регистри назива интернет домена, било да су генерички или национални, не могу бити одговорни за садржај који је доступан на интернету посредством одређеног назива интернет домена. Наиме, регистри домена не врше оцену нити проверу садржаја, не располажу механизмима којима би могли да оцењују противзаконитост одређеног садржаја нити имају овлашћење да врше суспензију садржаја. У случајевима када дође до повреде права трећих лица, потребан је акт надлежног органа без ког регистар нема основа да реагује.
Ситуација је нешто другачија када је реч о пружаоцима услуга хостинга, с обзиром на природу услуге коју пружају. Такве фирме обезбеђују платформу за постављање (хостовање) садржаја, али они не врше претходну процену, нити одобравају унапред шта ће се објављивати на том сервису. Корисници су ти који одлучују о садржају који објављују путем услуге хостинга. Са свешћу о томе да постоје злонамерни корисници који могу да пласирају спорне садржаје, нису ретки случајеви да хостинг провајдери у своје уговоре укључују клаузуле по којима имају право да суспендују постављене садржаје својих корисника. Злонамерни корисници углавном то знају, па за услуге хостинга бирају провајдера који не реагује агилно на злонамерно поступање, или провајдера који се налази у држави која није у довољној мери посвећена борби против илегалног садржаја.
При суочавању са нелегалним садржајем, прва идеја на коју неко може доћи јесте да се назив домена на ком се садржај налази блокира или обрише, јер је то на први поглед прилично брзо и једноставно решење. Међутим, то је ипак драстична интервенција која има бројне последице. Једна од њих јесте и та да се назив домена више не може користити за навигацију до садржаја који је објављен под тим доменом и његовим поддоменима, и да све услуге које су повезане с тим називом домена, као што је е-пошта, престају да раде. То, међутим, не значи да је и сав садржај који је доступан путем одређеног назива домена споран. Блокирање или брисање назива домена не уклања нелегални садржај са интернета јер садржај и даље остаје доступан и може му се директно приступити коришћењем IP адресе. Поред тога, садржај који је био на обрисаном називу домена може врло једноставно да се постави или преусмери на други назив домена.
Због тога о посезању за овом драстичном мером одлучују надлежне институције и у светској пракси се најчешће користи када нема сврсисходнијег решења да се нелегални садржај уклони, односно учини недоступним на интернету.
