Поједини корисници интернета сигурно су на неким веб-сајтовима приметили ознаку CC – Creative Commons. Шта су уопште CC лиценце и какве су последице њиховог коришћења?
Creative Commons је један од покрета који артикулишу известан отпор према традиционалном ауторском праву, сматрајући да се ауторским правом ствара оскудица јавних добара. Израз Creative Commons би се, наиме, могао превести као креативно јавно добро. Ова тензија између „класичног“ ауторског права и Creative Commons идеологије често се погрешно тумачи тако што се СС лиценца представља као потпуна негација ауторског права. Напротив, реч је о начину вршења ауторског права, осмишљеног управо на основу правила „традиционалног“ ауторског права. Поред Creative Commons организације, постоје и други покрети који у мањој или већој мери изражавају резервисаност према уобичајеном начину вршења ауторског права у дигиталном окружењу. То су, на пример, Free Software Foundation, Electronic Frontier Foundation или Open Source Initiative.
Оснивач и својеврсни идеолог организације Creative Commons је професор права Лоренс Лесиг (Lawrence Lessig). Циљ ове организације јесте да промовише усвајање културе слободног дељења, коришћења и прераде ауторских дела. То се постиже омогућавањем ауторима да на једноставан начин дају генералну дозволу за бесплатно коришћење својих ауторских дела, под одређеним условима. За давање овакве генералне дозволе могу посебно бити заинтересовани они који сматрају да је приход који проистиче из ауторскоправне заштите (ауторски хонорар) ирелевантан за њихов општи економски положај. Таквим ауторима се омогућава да одаберу одговарајући типски уговор о уступању имовинскоправних овлашћења за одређене облике коришћења дела. Ти типски уговори се називају уговорима о CC лиценци. Свако дело које се налази под режимом СС лиценце је означено симболом одговарајућег типа лиценце (вид. табелу).
Постоје четири основна елемента СС лиценце. Први елемент је присутан у свим типовима лиценце и састоји се од обавезе стицаоца лиценце да поштује личноправна овлашћења аутора на признање ауторства и на назначење имена аутора (енгл. attribution). Други елемент се односи на право стицаоца СС лиценце да начини деривативно (изведено) дело, уз обавезу да то дело препусти јавности на коришћење под оним условима који важе за изворно дело (енгл. derivative works / share alike). Трећи елемент се односи на обавезу стицаоца лиценце да користи дело само за некомерцијалне сврхе (енгл. non-commercial use). Четврти елемент састоји се у забрани стицаоцу СС лиценце да ствара и користи деривативно дело (енгл. no derivative works). Комбинацијом ова четири елемента настало је шест основних типова СС лиценце. Поврх тога, СС лиценце су сачињене у форми дигиталног кода, који софтвери и веб-претраживачи могу да разумеју. Тај код омогућава машинску читљивост лиценце и тако олакшава налажење ауторског дела лиценцираног Creative Commons лиценцом на интернету.
Неки уочени недостаци ових лиценци
СС лиценце су све присутније на интернету. На пример, већина текстова и фотографија на „Википедији“ налази се у режиму CC-BY-SA лиценце, док је садржај на сајту Европске комисије могуће користити под условима CC-BY лиценце. Међутим, СС лиценце имају и одређене недостатке. Најпре, систем CC лиценци осмишљен је пре свега за лиценцирање музичких, књижевних и филмских дела и не препоручује се за рачунарске програме. И сама Creative Commons организација препоручује да се за рачунарске програме користе друге алтернативне лиценце (нпр. лиценце Free Software Foundation). Такође, треба имати у виду да су СС лиценце осмишљене у америчком ауторском праву. Пошто је важење ауторског права територијално, СС лиценце се морају прилагодити правилима домаћег ауторског права. То је задатак локалних Creative Commons организација и он није нимало лак. Надаље, приликом коришћења СС лиценци не треба заборавити на чињеницу да закон не допушта промет личноправних овлашћења аутора. Ово правило није препрека уговарању Creative Commons лиценци, али стицаоци лиценце увек морају бити свесни постојања личноправних овлашћења аутора када користе њихова лиценцирана дела. У супротном може доћи до повреде ауторског права. Најзад, у пракси се могу јавити и проблеми у вези са опозивом дате лиценце. Наиме, једном дата Creative Commons лиценца се не може касније у потпуности опозвати. Аутор или носилац ауторског права се може предомислити и прекинути стављање у промет примерака свог ауторског дела, али савесни корисници који прибаве примерке његовог дела и даље те примерке могу слободно користити.
Не заборавите - избор је на аутору
Сврха Creative Commons лиценци јесте да омогуће сваком аутору да на једноставан, а правно ваљан начин да генералну дозволу за слободно коришћење свог ауторског дела, уз постављање одређених ограничења или без њих. Једна тако дата генерална дозвола важи за све заинтересоване кориснике независно од њиховог броја, тако да нема потребе да се са сваким корисником посебно уговара коришћење ауторског дела. Међутим, не желе сви аутори да дају такву генералну дозволу. На пример, текст који сте управо прочитали није у режиму Creative Commons лиценце. Забрањено је његово преузимање и прерада без сагласности аутора.
