Retka je osoba koja barem jedanput nije primila neku neželjenu poruku, bilo da je reč o spamu, kao bezličnoj poruci, ili poruci namenjenoj baš toj osobi. Iako brojni filteri uspevaju da nas odbrane od onih manje spretnih pošiljalaca, nema filtera koji bi nas zaštitio u potpunosti. Ujedno, to je i dobro, jer svaka tehnologija ima svoju dualnu upotrebu, pa bi filteri određenog sadržaja mogli da ograniče pristup informacijama koje nas i te kako zanimaju, kao što su različiti stavovi o pojedinim društvenim temama.
Cilj ovog teksta jeste da ukažemo na različite razloge dobijanja takvih poruka, kao i na to kako da postupimo u slučaju da ne želimo da se pomirimo sa činjenicom da su neželjene poruke neminovnost, već potencijalna nedozvoljena obrada podataka o ličnosti. Cilj teksta je da osnaži pojedinca da traži zaštitu prava.
Otkud naš kontakt? Poruku koju nismo tražili možemo da primimo kao ličnu ili kao opštu. Ukoliko je reč o „klasičnom“ spamu, ovde smo se već njime bavili. Ukratko, spam je u Republici Srbiji zabranjen i poruke komercijalne prirode koje primamo moraju uslediti nakon što smo dali pristanak. Nezavisno od zabrane, spam je i dalje prisutan.
Ukoliko smo poruku primili kao namenjenu baš nama, različiti su izvori našeg kontakt podatka.
Naime, čest je slučaj da poruke o novopristiglim proizvodima ili nekim pogodnostima primamo jer smo, primera radi, već koristili neke usluge ili kupili neki proizvod. I to je, ukoliko nismo dali pristanak na obradu podataka, suprotno važećim propisima u Republici Srbiji.
Kada je reč o ličnim porukama, očigledno je da je, pored podataka o imejl adresi ili drugom kontakt podatku, poznat i podatak o imenu, i tada se postavlja pitanje odakle ti podaci pošiljaocu poruke. Ova situacija ima nekoliko podscenarija.
Neretko se dešava da nismo ni svesni da smo podatke o sebi dali sami, a u međuvremenu zaboravili na to. Tako smo, primera radi, pri kupovini nekog proizvoda mahinalno dali podatke o sebi misleći da možda ni onome koji je te podatke prikupljao nisu važni. Za slučaj da je to pravi scenario, važno je da razgovaramo o tzv. higijeni podataka. Kako to često biva i u drugim vidovima obrade podataka, ispostavlja se da svoju privatnost sami izlažemo drugima. Ako bismo imali u vidu moguće posledice, kao i uverenje da je privatnost naša vrednost, verovatno bismo bili oprezniji u rukovanju podacima o nama samima.
Takođe je moguće da je naš podatak drugom licu dao neko nama blizak. U mom slučaju su to rođaci starije generacije, ali i pokoji poznanik. I tu je reč o higijeni podataka, mada ne našoj ovog puta, ali možemo je unaprediti i kod drugih.
Posebno treba voditi računa o tome da li možemo da prosleđujemo podatke o svojim kontaktima nekom drugom. Da ne bismo otišli u krajnost, ovo ne znači da ni pod kojim uslovima (da ne kažem „cenu“, jer podaci ne smeju da budu roba) ne dajemo podatke o drugima. Primera radi, ako je reč o nekom poslovnom kontaktu, podatak o poslovnom imejlu ili broju telefona, po pravilu ćemo dati. Nema razloga da uskratimo mogućnost uspostavljanja saradnje. Kod privatnih adresa, situacija je drugačija i zapravo zavisi od niza okolnosti. Ono što je ovde značajno istaći jeste da je i ovde reč o „higijeni podataka“.
„Higijena podataka“ je koncept u nastajanju koji se odnosi na sve one koji obrađuju podatke i podrazumeva da se nepotrebni, zastareli ili pogrešni podaci brišu. Prema podacima se postupa savesno. U širem smislu, ovaj koncept se odnosi i na pojedinca u postupanju sa podacima o drugim ljudima, ali i o sebi.
Ilustrativno: Iako to možda ne možemo da vizualizujemo, svaki podatak (pa i ova slova) zauzimaju neki fizički prostor, a neki (nadam se ne i ovi) predstavljaju đubre. Ukoliko nije potrebno, ne treba ga proizvoditi, ako ga ima, treba ga očistiti.
Potrebno je da sami obratimo pažnju na to kome podatke dajemo, čije podatke dajemo, kao i da, kad smo u prilici, drugima prenesemo značaj privatnosti i zaštite podataka. Podaci o ličnosti su važni i odnose se na postojeće osobe koje imaju pravo na privatnost i zaštitu podataka o ličnosti.
Kako da zaštitimo svoje pravo na zaštitu podataka?
Svakako da, u slučaju da ne želimo da tolerišemo ni „klasičan“ spam niti bilo kakvu drugu poruku, pošiljaocu možemo (u terminologiji zaštite podataka, pošiljalac je rukovalac) da uputimo zahtev za informacijama o obradi podataka, kako je to uređeno Zakonom o zaštiti podataka o ličnosti.
Kako je propisano Zakonom (čl. 21 i 26), pojedinac može da podnese zahtev rukovaocu i da traži informacije o obradi, kao i pristup tim podacima. Po tom zahtevu, rukovalac ima obavezu da postupi u roku od 30 dana. U slučaju da nije zadovoljan postupanjem (npr. nema nikakvog odgovora ili odgovor nije zadovoljavajući), lice može da podnese pritužbu Povereniku, ili čak pokrene postupak pred višim sudom u Srbiji.
Sam zahtev nema određenu formu, ali ono što se nameće kao uobičajeno jeste da u tom zahtevu treba da pružimo dovoljno informacija kako bi rukovalac mogao uopšte da postupi po njemu. Na primer, ako nam se poruke šalju na imejl, potreban je podatak o adresi i naše ime, jer pravo za zaštitu podataka o ličnosti je lično pravo, a možda i opis situacije. Rukovalac može da traži dodatne informacije kako bi mogao da pravilno postupi. No, to ne znači da može da traži više od onoga što je nužno. Zapravo, obim i vrsta podataka zavisiće od raznih okolnosti konkretnog slučaja.
Pravo na pristup podacima o ličnosti, kao i pravo na kopiju podataka, ne znači da smo u prilici da često podnosimo zahtev rukovaocu u pogledu iste obrade. Razumljivo je da je potrebno ograničiti ovo pravo, jer nijedno pravo ne treba da se zloupotrebi. Ali, ukoliko je to razlog da rukovalac odbije da postupi, to mora i da navede.
Pojedinac može da traži i brisanje podataka, ili (što je novina u oblasti zaštite podataka o ličnosti) može podneti zahtev za ograničenje obrade. To znači da se svaka radnja, osim čuvanja, obustavlja kako bi se utvrdilo da li je reč o nezakonitoj obradi. Primera radi, želimo da se utvrdi odgovornost onoga ko nam, prema našoj oceni, poruke šalje nezakonito, ali to ne bismo mogli da postignemo ukoliko bi se podatak, pa tako i trag, obrisao.
Ukoliko smo zadovoljni postupanjem rukovaoca, naše pravo je ostvareno. Međutim, ukoliko nismo, možemo da se obratimo Povereniku pritužbom, koristeći obrazac dostupan i na sajtu ovog organa, ili sudu tužbom. Podnošenje pritužbe ne podrazumeva plaćanje takse, tako da je postupak pred Poverenikom besplatan. Podnošenje tužbe sudu, i to višem sudu, znači i plaćanje takse. U svakom slučaju, izbor je na pojedincu. Čak i ako nismo zadovoljni odlukom Poverenika ili višeg suda, naše je pravo da dalje tražimo zaštitu prava. Tako, protiv odluke Poverenika možemo pokrenuti tužbom upravni spor pred Upravnim sudom. Ako ni ta odluka nije zadovoljavajuća, zaštitu možemo tražiti pred Ustavnim sudom, jer je reč o ljudskom pravu zajemčenom Ustavom Republike Srbije. Protiv odluke višeg suda možemo podneti žalbu o kojoj rešava apelacioni sud, a protiv odluke tog suda možemo tražiti reviziju pred Vrhovnim kasacionim sudom. I u slučaju izbora ovog pravnog puta, možemo pokrenuti postupak pred Ustavnim sudom. Na kraju, ukoliko nismo zadovoljni odlukama domaćih sudova, zaštitu možemo da tražimo pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu, budući da je Republika Srbija članica Saveta Evrope.
Da li se upuštati u postupke zaštite prava?
Nekima će vođenje opisanih postupaka predstavljati nešto u šta se ne treba upuštati ni po koju cenu. Lakše je tolerisati tih par poruka, poziva, uznemiravanja, nego podnositi neki zahtev, pa onda čekati odgovor, a potom se žaliti, i tako možda u nedogled.
Zašto je uopšte važno da tražimo zaštitu svojih prava? Odgovor je kratak: višestruko je važno.
Prvo, važno je jer je reč o našim pravima. Drugo, važno je jer tako mi, uslovno rečeno hrabriji ili uporniji ili samo svesniji, štitimo i one druge, one koji ne poseduju znanje niti spremnost da se suprotstave nepravilnosti. Treće, na taj način ukazujemo i rukovaocu na postupanje i doprinosimo podizanju njegove svesti. Na kraju, tim našim „malim“ naporom doprinosimo poštovanju ljudskih prava i vladavini prava možda i van granica naše države.
Da rezimiramo! Neka neželjena poruka nađe se u našem mejlboksu, telefonu ili na nekom drugom mestu, bilo tako što je svesno ili nesvesno neko, pa čak i mi sami, dao podatke, ili je rukovalac svojevoljno upotrebio podatke koje ima po drugom osnovu ili je na neki nezakonit način došao do podataka. Ako smo to učinili mi sami ili neko nama poznat, treba da učimo više o zaštiti privatnosti i vodimo računa o podacima, kao što vodimo računa o svojim stvarima, zapravo čak i bolje od toga. Higijena podataka se stiče, kao i svaka druga veština. U slučaju da ne želimo da primamo takve poruke, možemo sami da zaštitimo svoja prava. Zakoni Republike Srbije daju mogućnost, koju mi samo treba da koristimo.
