Društvene mreže su tradicionalno među najposećenijim sajtovima na svetu. Tako je, na primer, „Fejsbuk“ četvrti sajt po posećenosti u svetu a treći u Srbiji, dok je „Tviter“ na 38. mestu u svetu i 44. u Srbiji (stanje na dan 29.3.2020; izvor: www.alexa.com). Imajući u vidu ove podatke, jasno je da većina korisnika interneta ima profile na društvenim mrežama i da je nekada napisala post. Neki od korisnika društvenih mreža su se možda zapitali da li je takva objava autorsko delo. Na ovo pitanje se ne može odgovoriti sasvim potvrdno ili odrično, pošto odgovor zavisi od toga kakav je konkretni post, tj. da li on ispunjava uslove za autorskopravnu zaštitu. Razmatranje koje sledi, jednostavnosti radi, ima u vidu tekstualne objave.
Ključna je originalnost
Da bi neko intelektualno dobro uživalo autorskopravnu zaštitu mora ga stvoriti čovek, mora imati određenu formu, mora imati određeni duhovni sadržaj i mora biti originalno. Uslov originalnosti je svakako ključan za sticanje autorskopravne zaštite. Da li je određena objava na društvenim mrežama originalna mora se ceniti u svakom konkretnom slučaju. Postovi koji sadrže puke činjenice ne bi zadovoljavali uslov originalnosti, a činjenice su zakonom isključene iz autorskopravne zaštite. Takav bi, na primer, bio post „Danas je bilo 35 stepeni!“. Većina postova na društvenim mrežama se ipak ne iscrpljuje u pukom iznošenju činjenica, već se odlikuje specifičnim (dakle, originalnim) pristupom njihovih stvaralaca. U takvim postovima se komentarišu određeni događaji, iznose sopstvena razmišljanja o nekoj temi, dele šaljive ili cinične opaske. Stoga takve objave imaju duhovni sadržaj u kome se odslikava ličnost njihovog stvaraoca, te predstavljaju autorska dela.
Iako na prvi pogled može delovati banalno, važan uslov za sticanje autorskopravne zaštite jeste da je stvaralac određenog intelektualnog dobra čovek. O tome se mora voditi računa naročito zbog toga što se pojedine objave na društvenim mrežama automatski generišu. Naime, ukoliko je post na društvenoj mreži rezultat automatskog rada određenog algoritma, on svakako ne bi odslikavao duhovni sadržaj čoveka, zbog čega ne bi uživao autorskopravnu zaštitu. Za sada se ovo pitanje postavlja u vezi sa različitim bot-nalozima, ali će ono u budućnosti svakako postati još aktuelnije zbog razvoja veštačke inteligencije. U narednom periodu se može očekivati da će entiteti veštačke inteligencije imati još razvijenije sposobnosti učenja i improvizacije, te će sve više moći da stvaraju nezavisno od inicijalnih instrukcija koje su dobili od čoveka. Međutim, ukoliko se autorskopravni propisi ne promene, rezultat njihove aktivnosti nećemo moći da kvalifikujemo kao autorska dela.
Dužina i umetnička vrednost objave su irelevantni
Važno je napomenuti i da autorskopravni status objava na društvenim mrežama nikako ne zavisi od njihove dužine. Ovo je česta dilema koju imaju korisnici „Tvitera“, na primer, zbog ograničenosti dužine tvita na 280 karaktera. U autorskom pravu, obim nije kriterijum za sticanje autorskopravne zaštite. Autorska dela mogu imati izuzetno mali obim, kao što je to slučaj sa aforizmima ili haiku poezijom. Stoga, i tvit, ako je originalan, može uživati autorskopravnu zaštitu. Takođe, ni umetnička vrednost nije kriterijum za sticanje autorskopravne zaštite, tako da se, naravno, od korisnika društvenih mreža ne očekuje da njihove objave imaju karakteristike umetničkih dela. Jedan od čestih nesporazuma između laičke javnosti i stručnjaka za autorsko pravo jeste upravo u tome što laici ne razumeju da pojmovi umetničkog i autorskog dela nisu sinonimi. Delo izuzetno niske umetničke vrednosti ipak može biti dovoljno originalno da uživa autorskopravnu zaštitu (npr. roman koji je napisala rijaliti zvezda, po pravilu, neće imati status vrednog umetničkog dela, ali će, po pravilu, u svemu ispunjavati uslove za autorskopravnu zaštitu).
I odgovor je...
Imajući u vidu prethodno rečeno, može se zaključiti da većina objava na društvenim mrežama ispunjava uslove za autorskopravnu zaštitu. Time se otvara i drugo, podjednako važno pitanje: ko je nosilac autorskog prava na tom delu? Deo odgovora krije se u opštim uslovima korišćenja svake društvene mreže. Naime, prilikom otvaranja naloga na društvenoj mreži, korisnik mora prihvatiti opšte uslove korišćenja sajta. Potvrđivanjem registracije profila, između korisnika i društvene mreže nastaje ugovorni odnos čija sadržina je unapred određena (ugovor po pristupu). Korisnik stoga ne može uticati na sadržinu ugovora, te ga može samo prihvatiti u celini ili odbiti. Opštim uslovima korišćenja (npr. „Fejsbuka“) je predviđeno da je korisnik društvene mreže nosilac autorskog prava (koristi se neadekvatan termin „vlasnik sadržaja“), ali da on društvenoj mreži ustupa vršenje svog prava na neisključiv način, uz mogućnost daljeg prenosa ove saglasnosti bez naknade, pri čemu iskorišćavanje nije teritorijalno ograničeno i odnosi se na sva autorska dela nastala korišćenjem usluge ili u vezi sa njom. Budući da je reč o američkim kompanijama, opšti uslovi korišćenja društvenih mreža sačinjeni su u skladu sa pravilima američkog autorskog prava. U pogledu uređivanja prometa autorskog prava, postoje značajne razlike između američkog i evropskog kontintentalnog prava, kome pripada i srpsko pravo. Stoga su određeni aspekti ovako ugovorenog prometa autorskog prava između korisnika-autora i društvene mreže za nas sporni (npr. raspolaganje pravom na budućim delima; neisključiva licenca koja je pritom neopoziva i prenosiva...). Ali, ta tema zaslužuje podrobno i zasebno razmatranje.
