Potrebno je napomenuti da ove izmene i dopune važe od 1. januara 2025. godine. Izdvojićemo dve izmene i dopune.
Jedna od njih se odnosi na povećanje neoporezivog iznosa kod obračuna poreza na zarade. Trenutno je reč o 25.000, a od naredne godine iznos se povećava na 28.423 dinara. Ako ima onih koji ne znaju, da ponovimo da se ovaj iznos koristi (kao umanjenje) kod utvrđivanja osnovice za obračun poreza na zarade.
Da pretpostavimo da je nečija plata 100.000 dinara, pa da sagledamo i efekte ove promene (uz ostale nepromenjene uslove). Ukupno opterećenje osnovne zarade, usled povećanja neoporezivog iznosa zarade, bilo bi manje za oko 500-600 dinara mesečno. Na godišnjem nivou, govorimo o uštedi koja može da pokrije otprilike dva mesečna iznosa za prevoz po jednom zaposlenom (pa puta odgovarajući broj zaposlenih).
Poslodavcima je ostavljeno na volju da li će ovu uštedu iskoristiti ili minimalno povećati zaradu svojim zaposlenima i ostati na istom nivou opterećenja zarade (troška za poslodavca).
Kao opipljivija deluje druga izmena koja je predmet ovog teksta. Naime, neoporezivi iznos dnevnice za službeno putovanje u inostranstvo povećan je sa 50 na 90 evra. Dnevnica se dobija za preko 12 časova provedenih u inostranstvu, a polovina ukoliko smo na putu boravili između 8 i 12 časova.
Za privatni sektor ne postoji propisan ni minimalan ni maksimalan iznos dnevnica za službeni put u inostranstvo. Vrlo često poslodavci primenjuju neoporezive iznose, što je do sada iznosilo 50 evra. Za sve preko toga na razliku od 50 evra, plaća se porez na dohodak građana po stopi od 10%. Na primer, propisana dnevnica u firmi je 100 evra, neoporezivi iznos do sada je 50 evra, porez se plaća po stopi od 10% na razliku od 50 evra.
Poslodavci koji su isplaćivali dnevnice u iznosu većem od do sada neoporezivog ovom izmenom ostvariće poresku uštedu, ukoliko ne promene visinu dnevnice. U našem primeru, od januara 2025. godine, 10% poreza će se plaćati na 10 evra (razlika između 100 i 90). Međutim, zaposleni koji dosta putuju u inostranstvo sigurno imaju motiv da dobiju više novaca po ovom osnovu, pa se može reći da je politika dnevnica donekle i faktor konkurentnosti. U našem primeru, ukoliko bi poslodavac dnevnice podigao na iznos od 140 evra, imao bi, naravno, veći trošak nominalne dnevnice, ali po tom osnovu ne bi bilo dodatnih poreskih izdvajanja (u našem primeru 10% na 50 evra razlike između 140 i 90 evra.
Imajući u vidu sve prethodno rečeno, može se zaključiti da značajne uštede po pitanju povećanja neoporezivog iznosa zarade može ostvariti onaj poslodavac koji zapošljava veliki broj zaposlenih. Mnogo veće uštede može da ostvari ukoliko je za službeni put u inostranstvo isplaćivao dnevnice veće od neoporezivog iznosa. Da li će sve benefite ovih promena poslodavac iskoristiti samo za sebe – neka mu je na volju – ali možda je najpoštenije da koristi od ovih izmena budu negde između, pa da plodove ubiraju i poslodavac i zaposleni.
